ОГЛЕДАЛО | Бела Хамваш

СУЈЕТА И САМОЖИВОСТ

Човек се, кажу, разликује од осталих природних бића по томе што је саможив. Теза је лоша. Свако биће је такво. Штавише, човек као да је мање саможив од животиње. Наравно, не зато што је бољи, већ зато што је глупљи. Боље овако: зато што је егоизам животиње трезвен и будан. Још боље: јер је ова саможивост објективна. И човек жели да оно што чини њему буде од користи. Али „сасвим малени број људи има довољно памети да би био саможив”. Човеков егоизам, треба признати, једва да је користан. Зашто? Зато што није трезвен и будан, то јест јер: субјективан је. Човек се од осталих природних бића не разликује по томе што је саможив, него по томе што је субјективан. Животињски егоизам је непристрасан, чак толико да се за њега може рећи: саможивост је без заинтересованости. Без интереса је јер је безличан. А личност наноси штету и природној саможивости човека. Он је глуп да би могао бити истински саможив. Будност и трезвеност гаси се у овој његовој заинтересованости. Ништа га не интересује изван њега самог. „Само имам осећаја за оно што ја јесам”, каже један француски песник. Човек не жели корист, него себе сама. Зато није непристрасан. Хумано раг ехеllence није саможивост, него – сујета. Свет – огледало. Само себе сама хоће и жели да види и зато једино себе сама уме да види. Небо је плаво; али то плаветнило је он сам. Кад некога заволи, воли једну замишљену варијанту себе сама. Не види свет, него своје сопствене слике. Нема однос према стварности, него према себи самом. Налази се пред огледалом и ту живи. Огледало није ништа друго него угао који је заузет наспрам света. Положај животиње је такав да она себе ставља међу ствари, своје Ја смешта у свет. Чак га и не издваја из света, него га оставља у њему. Због тога је свет животиње: околина. Свет човека: огледало. Јер је себе издигао из ствари и заузео положај да када погледа свет, зрак погледа се ломи и одбија с површине ствари. Због тога човек уместо ствари увек види себе. Објективност животиње није ништа друго до објективно прихваћено држање; човекова субјективност пак онај је коси угао који он заклапа са светом. Оно што он из тога угла може да види једино је његов сопствени одблесак. Човекова је ситуација у свету огледало.

МАСКА

Тако би се могло помислити да је човек одабрао угао огледала како би из те позиције више видео. Уз то што не гледа свет, него себе сама а и не уме друго да види до себе, евентуално дубље види и перспектива му је дубља и богатија. Можда је боље: отуда види истинскије и више. Али није тако. Огледало је управо то што је око бачено на нешто о чему у свету ниједно биће не зна ништа. Цела природа је скривена испред себе саме. Нико не може погледати у сопствене очи. Али огледало није суочавање човека са самим собом. Напротив. Биће онда види себе ако се сместило у свет исправно, непристрасно, трезвено. Себе онда види ако себе не види. Јер онда је под правим углом. Онда је у средишту. То је космичко угњежђење природних бића: јасно и истински виде свет и зато на исти начин виде и себе. Огледало је искривљенији угао и оно што показује није Ја, него — маска. Маска није ни Ја, нити Ти. Није човек и није свет. Налази се између њих, али не у правој линији, него смештена укосо, у смеру одбијене линије. Невоља огледала није што је оно лажно, већ што је импотентно. Односно, није импотентно што је лажно, него је лажно зато што је импотентно. Веле: „лагати се може и истина”. Јер оно што човек искаже може бити истина само онда кад отвара. Било шта да кажем, ако се тиме скривам, ја лажем. И истину могу да искористим тако да она за мене буде кора. Ако сада човек каже: и лаж могу да искористим тако да њоме лажем, онда знам шта је маска. Сујета се не односи на самог човека, него на маску. Свако зна да човек постоји тек ако је нестала маска. Међутим, маска је скупа — скупља од човека. Јер је човек бадава, а за маску треба платити. Бадава? –  да: ненаглашено, једноставно, чисто и трезвено. Треба платити? — Да: мора се напустити ненаглашеност, једноставност, чистота, трезвеност. Због тога је маска скупља и због тога је потребна Јер много кошта. Отменија је, лажнија, живља, богатија, збунљивија. То је оно што се назива истином маске. Истина маске не односи се на оно што казује, јер казује лаж; него на оно што скрива, јер крије истину.

ЛОМ ОГЛЕДАЛА

Пред огледалом стоји онај који није у стању да види друго до себе сама. Али не види себе, него маску. Јер огледало не лаже истину, него лаж. Маска пак није бог, него идол. Због тога људска судбина, која коначно није ништа друго до одигравање органског живота у божанској равни и простору, стиже управо на супротну страну од оне куда се упутила. Сујета није обоготворење, него управо обрнуто. Маска је идол, лажни бог. Потпун божански привид, односно потпун људски привид. Али шта је људски привид? — понашање којим се човек издваја из природног поретка ствари и због тога остаје усамљен и субјективан. Отуда је сујета хумано раг ехellence. У сујети човек прихвата све привиде обоготворења, али ту све остаје привид и маска. Слика божанства без божанства: идол. И то је маска из огледала која узвраћа поглед човеку. Сујета не пропада на сујети, него на степену дубље. Огледало остаје. Увек показује и показиваће маску. И ко год погледа у огледало, увек ће видети оно пгго види. То је грозна иронија поретка света: остављено је да ствари и људи буду онакви какви јесу и да сви живе судбином коју су одабрали. Нема упозорења ни поправке. Чак и горе: свако је остављен у ситуацији да и не примећује када му је измакнуто тло испод ногу. Човек не пропада због сујете, него због истинитости становишта заузетог према себи самом. Не по томе на шта се односи, него за степен дубље: не постаје лажан по томе што види и мисли да види очи у очи, него по томе за шта сматра оно што види. Због тога никада из сујете неће доћи до тога да је човек сујетан. Онај ко каже: нисам сујетан, сопствену сујету ни не дотиче, само је скрива, односно лаже. И овај човек не бива откривен и поколебан сујетом, јер му свет и даље допушта да гледа толико и тако у огледало како хоће, и да лаже. Свет никада неће скинути маску са човека. Мора се разбити заједно с маском, мора пропасти у маски и на маски. Лом не додирује маску, него оно што је иза маске: истину. Јер је истина одвајала лаж. Неће бити уништено оно што је скривало лице, него лице које је било скривено. А то је опет истина маске: маска остаје истина; даље лаже. Чак и онда ако иза ње више нема ништа. Може ли се стајати тако да се зраци не ломе и не одбијају? Тако да поглед директно продире кроз простор и достиже оно на што је усмерен? Тако да човек види кроз огледало? Каква је могућност да човек својим погледом крозвиди и да зрак његовог погледа не дотакне одблесак сопствене маске, ‘него свет? Мора ли поломити огледало? Опет и последњи пут: истина маске. Све остаје онако какво је било и какво је. Човеков положај у свету мења се само у једном случају: само онда може стати под правим углом и може чисто ступити међу ствари ако поломи, али не огледало, него оно што се налази у огледалу — идол. Маска је зато истинита, јер истина зависи од ње. Свет се само онда може видети ако човек види бога а не идола. Зато Монтењ пише: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — треба скинути маске стварима и људима.

(1938)

Из књиге ,,Хиперионски есеји“