СВИ МИ ВЕРУЈЕМО | Иван Александрович Иљин

ilin2_default_d_850
Иван Александрович Иљин (1883 – 1954)

Скини најпре с очију ума твога
вео којим је заслепљен.

Теофан Затворник

Постоји код нас поприлично распростањено гледиште да људи, тобоже, могу да проживе живот без било какве вере и да је “образовање“, особито “научно образовање“, неспојиво са вером. Образован човек, мисле људи, не може да верује: он сувише много “зна“ и оно “најсуштаственије“ он је већ “схватио“; тако, на пример, он зна да се све дешава по законима природе и да ће ти закони природе пре или касније бити проучени; шта ће му онда још и веровање? Суштина културе и прогреса своди се на следеће: просвећеност напредује а вера заостаје и ишчезава. Према томе, веровати могу само они које још није дотакла просвећеност, али ће доћи време када ће се и они просветити и престати да верују јер, у суштини, свака вера није ништа друго до сујеверје. Дакле, будућност припада просвећеном безверју и безбожништву.

Онај који жели да јасно и тачно уочи оно што се збива, а нарочито да схвати и превлада духовну кризу коју доживљавамо, мора да се, у првом реду, дубоко замисли над овим гледиштем и да га критички размотри јер оно скрива у себи не један фатални неспоразум или заблуду.

Несумњиво, постоји не мало људи који не верују у Бога. Али то нипошто не значи да они ни у шта не верују и да их стога можемо сврстати у људе који живе без икакве вере. Јер, можда они не верују у Бога, али верују у нешто друго… У шта заправо? У нешто што они прихватају као главно и суштинско у животу, што је доиста за њих оно најважније, оно над чиме стрепе и чему служе, што представља предмет њихових жеља и тежњи. Такав однос и јесте однос вере, и ко такав предмет поседује, он и верује у њега.

Тиме смо разоткрили први неспоразум, прву предрасуду: људи обично мисле да “верују“ — управо у оно што “сматрају истинитим“. У ствари то није тако: вера је нешто знатно више, креативније и животније. Сви ми сматрамо “истинитим“ таблицу множења, геометријске теореме, хемијске формуле, географске податке, утврђене историјске чињенице, законе логике; ми смо потпуно уверени у то да су они тачни и да можемо мирно да се користимо овим истинама и да их примењујемо у животу. Ми то и чинимо, и чинимо то поуздано и успешно: рачунамо, путујемо, градимо, посматрамо природу, расправљамо, доказујемо, правимо и примењујемо лекове итд. И шта се дешава? Све се уклапа, успева, потврђује. Оно што смо у теорији признали за истину, показује се и у пракси као тачно и исправно. И ми све то знамо и у складу с тим живимо и радимо. Али о вери овде још нема ни речи…

“Веровати“, то је знатно више него “сматрати истинитим“. Тако стоји ствари у теорији и у пракси. Постоје хладне истине према којима се и ми односимо хладно; ми их констатујемо или се у њима користимо равнодушно или, највише, с извесним “уважавајућим интересом“. Дознајемо за њих и уважавамо их, али их не доживљавамо дубином наше душе, потврђујемо их или пристајемо да се “ослонимо“ на њих теоријски и практично, нипошто се не одазивајући срцем на њих. Оне нам пружају извесну увереност само у секундарним стварима, али не и у главним и најважнијим питањима нашег живота. Оне нам светле попут уличних фењера без којих би нам било и незгодно и непријатно, али не загревају нити распаљују нашу душу. Хиљаду пута пролазимо мимо њих или их примамо к знању или се чак користимо њима, али далеко од тога да ће због њих моћни и стваралачки извори наше душе бити стављени у покрет, напротив — тамо све остаје равнодушно, ћутљиво и без одјека. Ко би од нас почео да “верује“ у класификацију хемијских елемената коју је открио Мендељејев, у логаритамске таблице, у хронолошки преглед догађаја XIX века, у планинску карту Европе или Азије? Чак и онај који посумња у ове “законе“ или “истине“, и почне да их критикује или оповргава — није се поколебао у вери већ само у сазнајној убеђености.

О вери је допуштено говорити само тамо где се истина доживљава дубином наше душе, где се на њу одазивају моћни и стваралачки извори нашег духа, где говори срце а на његов глас се одазива и остало човеково биће, где се скида печат управо с кладенца наше душе тако да потекну његове воде и улију се у живот.

Човек верује у оно што доживљава и осећа као најважније у свом животу. Реци ми шта је за тебе најважније у животу па ћу ти рећи у шта верујеш. Твоја душа се приљубљује уз оно у шта верујеш и чиме такорећи дишеш и живиш; ти желиш предмет своје вере, ти га тражиш, он постаје извор твоје радости и остаје то чак и онда када ти недостаје. Овде пребивају твоја осећања и твоја уобразиља. Једном речју, овде је стварни центар твога живота: ту је твоја љубав, твоја служба, ту ти идеш на жртву. Овде је твоје благо, а где је благо твоје, тамо је и срце твоје — тамо је и вера твоја.

Дакле, ма колико га тражили, нећемо наћи човека који не би веровао у нешто. Што се будемо дубље загледали у људску душу, тим пре ћемо се уверити да човек без вере уопште не може да живи зато што вера није ништа друго до главна и водећа човекова тежња која одређује његов живот, његова гледишта, његова стремљења и поступке.

Истина, није увек лако утврдити чему се приклања и чему тежи овај или онај човек… Другим речима: над чиме бди његова душа, где се она распламсава, шта је за њега изнад свега, у чему је благо његовог живота, где је он у стању да жртвује? Може бити да он то ни сам не зна или да, очигледно, у свом животу “није веровао ни у шта“, да се према свему отворено односио равнодушно, млако, као да је протаворио цео свој живот немајући никаквог стварног центра, не допуштајући да га било шта понесе; нигде његова душа није водила интензиван живот, није имао никаквог блага, ничему није служио нити жртвовао. Међутим, животна запажања приморавају нас да констатујемо да су такви људи, такве равнодушне, “проблематичне“ природе, обично људи с успаваном вером. Док над водама живота царује затишје, чини се да њихова душа пребива у тихом дремежу: млитаво обешена једра, таласићи свакодневног живота пролазе мимо њих без циља и смисла, нема ни воље, ни извршења, ни судбине. Али животна бура може да измени целу ову слику. Потресена, узбуркана, можда и рањена душа буди се из сна, прикупља снаге, разликује значајно од споредног, прихвата оно најдрагоценије и свето, врши свој избор, следи одлука за одлуком, поступак за поступком — и животна лађа, руковођена вером, плови пуним једрима. И ако се у том тренутку живота пажљиво загледамо у човека, увек ћемо открити да је процес унутарњег избора већ одавно извршен — али у дубини скривеној од очију и као са извесном успореношћу. Негде тамо, у тајанственој тишини, већ се указало “копно насред воде“ и “светлост“ се одвојила од “таме“… Али наступио је час страдања и разлегао се глас велике невоље, и шта? – И све се збило и сазрело у најкраћем могућем времену, као да је оно само чекало тај час и тај глас. Можда би се могло рећи: застава се већ вијорила – али је свуда владао мрак и она се није видела; и исповест се већ збила – али је пребивала у ђутању; и избор је већ био извршен, и пут је већ био унапред одређен – преостало је само да се крене тим путем…

Живети на свету — значи бирати и тежити; ко бира и тежи тај служи некој вредности у коју верује. Сви људи верују: и образовани и необразовани, и паметни и глупи, и јаки и слаби. Једни су свесни да верују, други верују а да тога нису ни свесни.

Неки знају и то да верују и то у шта верују, а можда ни једанпут у животу нису поразмислили о томе у шта заправо они верују и имају ли било какве основе за ту веру. Али вера увек остаје примарна снага човековог живота, потпуно независно од тога да ли су је људи свесни или не. Човеку је дата могућност да страхује за своју веру, да је прима, учвршћује, чисти и продубљује, да је такорећи гради и да на њеној основи изграђује свој поглед на свет и свој карактер, да формира њен садржај у виду догми и симбола вере и да на тој основи гради цркве и богослужење, да је претвори у свеобухватајућу целокупност живота и смрти. Међутим, човек има и другу могућност: да занемари своју веру, да је препусти случају, испуни предрасудама и сујеверјем, претвори у слепи и рушилачки фанатизам или јој пак додели само један кутак своје душе и то онај најкукавнији и најлицемернији. Човек може да залута у својој вери и да крене лажним путевима, он може да се разочара у своју ранију веру и да је напусти; још горе, он може да изда своју веру из рачуна и да је “прода“. Али постоји једно чега је човек лишен, што није у стању да уради, а то је – да живи без вере.

[Из књиге Пут духовне обнове, 1932-1935]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s