ДНЕВНИК РАТНОГ ХИРУРГА (одломци – II) | др Миодраг Лазић

laziććć.jpg
др Миодраг Лазић (1955-2020)

јануар 1994. године

Данас је Нова година. Болница је пуна рањеника, без и једног празног места. Ходницима одјекују српске борбене патриотске песме. Страшан контраст живота и смрти, крви и радости. Данас сам оперисао једног момка из Вареша, Хрвата – плућа, дијафрагма и јетра. Име му је Слађан Ранкић, 1972. године рођен. Стигао је у задњем моменту. Жив је. Још један живот као поклон од мене.

 

  1. фебруар 1994. године

Неколико тешких операција. Посебно тешка и тужна била је борба за живот храброг српског борца са Игмана, Страхиње Штаке. Тешко рањен у карлицу и стомак, донет је са положаја након три сата. Борба у сали траје пет сати. Четрнаест литара крви. Невероватно! Једва заустављамо крварење из карлице, која је буквално разваљена. Бубрези не раде. Уплашена деца – син петнаест, кћи тринаест година, моле за очев живот испред сале. Ипак, преживео је! Износе га из сале, уносе у Интензивну негу. Прича, маше деци. Срећа, радост. А онда, бубрези отказују, дуго су били без крви, не могу да прихвате функцију. Након три дана хитно га транспортујемо за Београд. Одатле долазе добре вести. Има наде, опоравља се. Невероватно како је остао жив! Али, тринаестог дана након операције, јављају да је умро! Боже, по хиљадити пут те зовем, молим те! Толика је била његова борба и жеља за животом! Још један живот се угасио, још два сирочића остала. И како после тога прихватити уцене, тамо, са Запада? Како можеш прихватати ултиматуме? Какви ултиматуми, какви авиони и бомбе?! Снобови и лицемери европски, насрћете на напаћени народ! Не плаши се он вас, а ултиматуме овај народ никад није прихватао!

/…/

Европо, дабогда се угушила у сопственом смраду, дабогда нестала у својој декаденцији и лицемерју, као што је нестао стари Рим! Рим након Нерона и Калигуле. Овај народ ће живети, истрајати и победити! Наше жртве и нашн сирочићи, усахле очи наших мајки и срце поносног Србина гарант су тога!

/…/

То никада нисмо могли да очекујемо, а никада нећемо ни заборавити. Не плашимо се ми ни „турака“ ни претњи НАТО-пакта. Истина и правда су увек на нашој страни. Неко други би уређивао склоништа и подруме. Ми се исмејавамо и правимо вицеве на рачун ваших претњи, ваших челичних птица, вашег гвожђа, тона експлозива. Срби су божански народ, а ви? Шта сте ви? Бивши варвари, и поново варвари! Питајте капетана Лемона, поручника Переса, и многе друге. Плакали су отврдли легионари кад су нас напуштали са речима: „Здраво, пријатељи. Здраво, Срби! Чувајте се, и не дајте се! Наша срца увек ће бити са вама, ма где да будемо.“ Дођите, сад, са бомбама и смрћу, видећете друго лице српског народа! Видећете што видели нисте! Овај народ се не плаши, не укопава, не бежи! Ради мирно. Дођите, напокон, не претите више, чекамо вас! А ви, ако сте паметни, заборавите што сте наумили. Доживећете пакао.

 

  1. фебруар 1994.

Боже, дај да се поново пробуди српски инат, снага векова, да васкрсну васколики српски јунаци. Боже, дај да Срби остану Срби! И кад су без излаза, они побеђују. Боже, овог пута то нам је једина нада. А зашто увек живети у нади? Шест стотина година је прошло од Косова. Зар опет да „турци“ добију, а ми да живимо у слави гусларских песама и прича, које лепо певају и причају дедови својим унуцима? Нећу песме, нећу приче, нећу гусле и славу! Хоћу живот своме народу! Хоћу слободу и мир својим пријатељима, сестрама и браћи. Доста славе! Дај, Србине, победу и земљу српску! Надам се да ово није крај мог дневника. Ако тако буде, поново ће српске мајке и сестре, рађајући Обилиће, вести гоблене српских победа, а муслиманска застава лепршати на котама за које животе дадосмо. Игман више неће бити Игман. Ја то не желим. Овај народ то не жели. Верујем да тако неће бити, иначе ни нас, Срба, браће и сестара Илиџе, Неђарића, Касиндолске, Илијаша, Вогошће, Хаџића, Рајловца, Раковице, свих ових малих и великих места око Сарајева и у Сарајеву, нас, Срба Српског Сарајева – неће бити да то видимо. Сигуран сам да ћемо својим телима одбранити српску земљу, да нећемо дозволити да је прљају ноге туђина. Ако треба, својом ћемо крвљу натопити, и поново прекрити црвеним божурима српске судбине. Молим те, Боже, да окренем наредни лист овог мог дневника!

 

  1. април 1994. године

Косовске сузе источише српске гранате и српске оклопе. Наше срце и душа, векови наших страдања, дадоше нам снагу да поново изникнемо и докажемо вековном непријатељу, лажним пријатељима, и свом добру и злу овога света, да нас нико и ништа не може уништити. Изникла је српска војска као дух на обалама легендарне реке Дрине, крваве и зелене, сузама мућене, српским победама величане. Баш ту, на том месту, на тој артерији Српства, српска војска, војска потомака и ратника Косова, Чегра, Цера и Кајмакчалана, врати постојање Српству.

 

  1. април 1994. године

Моја прича се зове Драган Јосиповић. Старешина Војске Републике Српске, командант славне бригаде Сарајевско-романијског корпуса. А тамо негде, у Србији, у питомој Војводини, његове четири девојчице. Херој, витез и Синђелић, командант славне Илијашке бригаде, ударна песница, челик и срце битке за Дрину и Горажде, осветник дринских крвавих таласа. Ово је моја прича о једном човеку, о живом хероју, хероју рата, који чува Српство свом силином векова и крвљу предака. Од њега се непријатељу крв леди. Човек, отац четири девојчице, дошао је да се бори за српски народ. Борио се на најтежим ратиштима, увек на првој линији, увек напред. Понекад и неколико стотина метара иза непријатељске линије. Бог за своје борце, увек испред њих и са њима. Крајишник по рођењу, Југословен по држављанству, борац Републике Српске. Воле га сви. Борци обожавају. Он је отелотворење свих српских јунака. Нема га на телевизији, радију, у новинама. Увек у снопу ватре и непријатељских тромблона. Његово име је легенда и сигурност, и зато, Боже, чувај га за овај народ и ову земљу! Он је последњи Мохиканац и Дон Кихот, он је Обилић и Косанчић. Он је срж Српства и, просто, он је јунак. Синоћ је дошао са Горажда, данас је у болници, у посети својим рањеним борцима. „Најобичнијим од обичних бораца“. Али то су његова деца, његови борци. Седео је код мене, у соби где живим, у болници. Причали смо, причали обичне приче, два обична човека, истих судбина и мисли. Причали о деци, о људима, о нашим судбинама, о ономе што нас чека, и где смо. Скували смо кафу. Обојица пијемо доста слатку. Хирург, две године у рату, у крви до колена, и херој – ратник, две године у ватри и смрти. Седе сами, кувају кафу, у соби која је слична оним студентским. Насмеја се што спавам на двоседу и морам као продужетак ставити столицу, за ноге, јер је лежај сувише кратак. А ја помислих – када и где он спава? У задњих двадесет пет дана једва да је једном скинуо чизме. То је борац и командант што оствари многе победе. Причали смо обичне људске приче, а ја запамтих: „Једва купих деци половне књиге“… или: „Када заспим, а зазвони пољски телефон, прво у страху помислим да ми јављају да је неки мој борац рањен, или погинуо.“ Драгане Јосиповићу, и Теби и себи желим да стигнемо до свог циља, до својих идеала, својих веровања. Док је таквих као што си Ти, док је Тебе, док је српског народа и српских бораца, идемо напред, и верујемо!

/…/

А ево и неколико кратких прича, тужних догађаја, што су терет на срцу, што те ломе и мељу, што руше и буде људско у теби. Прва је написана 28. априла 1994. године. Завијајућа сирена. Сви у трену на ногама, пред вратима болнице. Кога ће изнети из кола? По колима препознају одакле стижу – Илијаш. Увек помислим – само да није дете. Али износе дете. Бледо, плавих усана, великих плавих очију, плаве косице слепљене уз образе. Однекуд је ту била камера, телевизија. Снимају. Ово је сва истина о трагедији српског народа. Дете од тринаест година, лепа девојчица, Слађана Милановић., Погођена снајпером док је возила бицикл, са даљине од тристо-четиристо метара. Ко је пуцао у дечију душу? Могао је на нишану да види њене плаве очи, њених дванаест – тринаест – четрнаест година, кад је пуцао у карлицу и разнео живот. Борба за њен живот. Операциона сала. Где је граница између живота и смрти? Искуство ми неумољиво говори да се плаве очи гасе. Операција. Отварам трбух. Гејзир крви. Срце је стало. Масирам га, поново ради. Великом крпом купим крв из трбуха и цедим напоље, подвезујем крвне судове, заустављам крварење, прешивам црева. Технички, посао завршен, али живот је отишао. Оста још само да се плаве очи потпуно угасе. Несрећни отац и мајка чекају испред Интензивне неге. Говорим им истину. Отац плаче, удара се шакама по глави, мајка седи шокирана и изгубљена. Отац ми љуби крваве кломпе и моли за живот свог детета. Дижем га, кажем да сам све учинио. Било је 20 часова. Два сата ујутру. Смрт. Саопштавам родитељима. Тренутак тишине, а онда врисак. Урлик бола! То ми је стално у глави, на јави и у сну. Тај врисак бола, губитак последње наде – неописив тренутак. Њега се увек плашим. Још једно дете је мртво. Још једна туга, бол у души свих нас. Како издржати?

Дете, седам година. Прошло је само неколико дана, поново сирене, поново врисак родитеља, поново смрт. Децо моја, зашто ви страдате? Ви сте се играли када су одрасли почињали овај рат. Да ли су мислили на вас? Мали Никола Радојевић, са Врела Босне, у подруму куће нашао је експлозив. Колега Пејић и ја оперишемо заједно. Ја стомак, грудни кош, десну руку, он леву руку и лице. Језиво, претешко. Радимо као аутомати, само наше очи одају осећање ужаса. Умро је два сата након операције. Прича трећа Двојица младића са положаја на Нишићима. Непријатељски тромблон. Један без руке до лакта. Сав у ранама, дише спонтано. Други, ноге. Првог оперишемо, умире сат времена након операције. Рупа од гелера на лобањи, мозак. Други је остао жив.

Прича четврта, 4. мај 1994. године. Једанаест часова. Поново сирене, поново Илијаш. Срђан Вујадиновић, 1962. годиште. Експлодирала нагазна мина док је пузао. Оба ока затворена, крв свуда. Он виче да не види, да је изгубио очи, моли ме да му спасем бар једно. Сам сам, не знам, нисам очни лекар. Први пут радим очи. Испирам их шприцом. Размишљам шта је са њима. Пуне су блата. Након доброг испирања, радостан врисак младића: „Видим, видим на десно око! Видим лампу! Видим, докторе, Ваше прсте!“ Лево око има повреде. Натапам их антибиотиком, физиолошком отопином, и стављам газе. Шаљем га на Одељење. Имао је среће. Једно око је остало, можда и друго. Сутра га транспортујемо на Соколац, офталмологу. То су четири приче за пет дана, а колико их је још било у ових тридесет месеци, за ових девет стотина дана. Сломљено ми је срце. Остале су само руке, и разум. А докле ће ме слушати? Када ће крај овоме паклу? Хоћу ли икад изаћи из њега?

 

  1. мај 1994. године

Петак, црни петак. Изгледа да само тужне приче постају део нашег живота. Прича о Нени Кувачу, тридесет година старом борцу, о тешком дану за српске борце на Нишићима. Напад „Ласта“ на наше растурене редове, које су држали припадници резервног састава милиције са Илиџе. Има погинулих, несталих, рањених. Борили су се док им не нестаде муниције. Истог дана две жене, мајка и кћи. Носиле су кафу нашој тенковској посади. И баш у том тренутку, директан погодак у тенк. Поред посаде, која је страдала, настрадаше и њих две. Повреде су биле претешке. А тај Нено Кувач отац је три детета. Најстарији је тек пошао у први разред, друга два млађа, близнаци, четири године стари. Наша мала Дада, ученица четвртог разреда медицинске школе и сестра у нашој болници, већ петнаест месеци живи са старом баком под самим Игманом, на Врелу Босне. Нено јој је ујак, бакин једини син. Он их је чувао, хранио. Он им је био једина сигурност. Око 15 сати Дада је пошла кући и у ходнику препознала тек пристиглог рањеника, друга из рова Нене Кувача. Питала га је за ујака. Човек, рањеник, одговори: „Погинуо је!“ Врисак детета и очај. Плач до неба. Бол који је допро до сваке душе која се ту нашла. Кука: „Он ми је само остао, немам никога! Шта ћу ја без њега? Не могу више да живим. Највише га волим!“

 

  1. август 1994. године

Нуде нам делове, комадиће, нуде нам аге и бегове, називају нас рајом. Како то прихватити, у име кога? У име све ове мртве деце, погинулих синова и кћери, очева и мајки, у име њихових гробова. И шта предлажу – да се селимо са вековних српских огњишта, са Купреса, Озрена, леве обале Неретве, Дрине. А како? Како преселити гробове најмилијих. Зар их у смрти оставити! Па они су дали свој живот да ми останемо ту, и остали смо! Једино могуће, једино часно је остати са њима, на један или други начин.

/…/

Оперишемо већ два дана без престанка. Мени је нога у гипсу. На тим истим Нишићима пре седам дана сломио сам скочни зглоб и повредио лигаменте. Ипак радим. Синоћ сам оперисао младића, српског борца из Милића, више од четири сата. Име му је Ђојић Александар, 1960. годиште. У шоку, донесен је у болницу. Сестре су на час помислиле да је мртав, деловао је тако. Ипак, онако, с ногом у гипсу, с јаким боловима, једва сам сишао до Пријемне амбуланте, погледао, пипнуо пулс на врату и осетио да још ради. Био је у тешком хеморагичном и трауматском шоку, разваљенога грудног коша и стомака. Масирали смо срце и зенице су се сузиле. Рекао сам: „Одмах у салу“ „Ко ће га оперисати, докторе?“ „Па ја, ко ће други.“ Страховита повреда грудног коша, дијафрагме, слезине, дебелог и танког црева, мокраћне бешике, мокраћних канала, великих крвних судова. Више од четири сата, уз невиђен напор, бол, оперисао сам тог дечака, стојећи на левој нози, а испод десне сам ставио столицу и коленом се ослонио на јастук. Морао сам издржати, и издржао сам. Младић је дошао без пулса и тензије, са тешким повредама грудног коша, трбуха и карлице. Ушао је у салу мртав, изашао жив. У грудном кошу две и по литре крви, у трбуху литар и по. За време операције добио је око осам литара. Прешио сам плућа, дијафрагму, извадио смрскану слезину, одстранио део танког црева, прешио дебело црево, зауставио крварење, прешио мокраћну бешику, средио мокраћне канале. Јутрос прича, не крвари, диуреза – до 12 часова литар. Има Бога, буквално је отргнут од смрти. Колено ме боли. Имам декубитус на њему. Стопало такође боли, не могу издржати без инјекције. Али – шта је бол према људском животу?! Данас смо га превезли до Пала, а одатле је одмах пребачен на Војномедицинску академију у Београду. Тешко сам издржао ову операцију, стојећи четири сата са сломљеном ногом. То је још један доказ велике потребе за хирурзима. Да нисам оперисао, млапић би умро. Радим и даље. И без обе ноге бих радио – нашао бих начина.

 

  1. август 1994.

Ја сам хирург, добровољац три године на ратиштима, и Србијанац (како овде зову Србе преко Дрине) и Србин. Осећам душу овог народа овде. Осећам обе душе.

 

  1. август 1994. године

Данас је рођендан мојој сестри. Надао сам се да ћу јој честитати. Тамо у Нишу, у мом Нишу, у мојој Србији. Тако близу, а тако далеко и недокучиво. Телефони – неми. Већ петнаест дана нема веза. Не знам ни како су ми деца. Како су родитељи? Можда не схватам ову политику. Можда је овако морало да буде, можда је овако требало. Можда је ово једини начин да крајњи резултат буде позитиван, да остваримо свој циљ. И данас стижу рањени са Нишића, из Илијаша. Стигао је добровољац, делија из Земуна. Рањен, срећом лакше. Има нас још Срба из Србије. Сестро, срећан ти рођендан! Децо моја, Нина и Пеђа, жив сам! Да ли сте ви добро? Како мама, бабе, деке? Воли вас ваш Тата. Ове ће речи остати записане 15. августа 1994. године у 18,45 часова. Само, мисли нам још нико није узео. Срећа што наука није у том правцу далеко отишла. Али срце, срце нам је узето, срце овог напаћеног народа је сломљено.

 

  1. август 1994. године

Ових задњих седам дана болница је пуна рањеника. Борбе су огорчене. Никад нећу заборавити младог Требињца Милована Кнежевића. Док му је сечена нога испод колена, свестан, у спиналанестезији, слуша језиви звук тестере и говори: „Стати не смијемо! Ја сам дао себе. Радујем се животу. Да ме воле моја дјечица.“ Тог дана му је син кренуо у први разред. Има још једног сина и кћерку од две године. „Сад ће се, ваљда, неко побринути за мене.“ Кад је сазнао да сам ја добровољац из Ниша: „Браво, алал ти вјера! Ниси ти као они твоји тамо.“ А на моју реченицу: „Хајде да их средимо, заједно“, одговорио је: „Никад више, друже мој, на свога. Једном смо то урадили и шта нам се десило. Никад више!“

/…/

Јуче, млади Гачанин Слијепчевић Алекса. Двадесет једна година. Отишло стопало. Ни речи. Миран. Ратује од Вуковара. Данас су му дошли родитељи из Гацка. Дан и ноћ су путовали камионима, пешке, како су знали и умели, да из Гацка дођу до далеке Илиџе. Отврдле сељачке руке оца држе руку младога борца. Меко, влажно од суза, лице мајке љуби синову ногу. Уместо стопала, гомила белих газа. Сећа се мајка кад се родио, кад га је купала у лименом кориту. Соба сеоске куће у херцеговачком кршу, загрејана ватром од сувог дрвета које пуцкета, а њен одсјај титра по белим зидовима са иконом Богородице и малим жутим кандилом. Сећа се мајка како му је љубила прстиће на ножицама, као и свака мајка кад купа своје дете. Сећа се, и сузе клизе, а лице пуно љубави и нежности. Страх од неизвесности шта је са сином. Да ли је само теше да је добро? Зебња још не нестаје са њенога лица. А после два сата, када сам свратио у болесничку собу, на слободном кревету, до сина, спавала је мајка. Марама и даље на глави, а шака херцеговачке сељанке, велика и жуљевита, испод главе. Вероватно је много пута, уместо на јастуку, спавала на руци. Отац на столици, пуши. Ко зна коју цигару заредом. Жути прсти и жути бркови. Гледа кроз сина који спава. Први пут после два дана. Где су очеве мисли, тешко је докучити? Далеко, то је сигурно. Вероватно кроз његову главу пролазе векови патње и борбе за живот, и питање да ли ће икада живети слободни, оставити пушку. Колико се генерација очева мог народа то питало гледајући своје рањене синове, унакажене, мртве, и колико ће се генерација још то питати? Еј, Србијо, буди се! Крваре ти најбољи синови!

/…/

Мајке јунака, ја вам се клањам! Ви сте данас Србија! И биле сте, и бићете! Српске мајке! Мајке Обилића!

 

  1. август 1994. године

Чујем да је отац храброга борца Рајка Ивановића, већ сам писао о њему, одмах након сахране сина у Гацку, узео његово оружје, дошао на планину Чемерно и заузео синовљево место. Какви су то посебни људи, од каквог материјала саткани?! Њих је могла изнедрити само земља где вековима гину најбољи синови за слободу и живот. Духови предака живе у њима. Снага векова. И то је Србија!

 

  1. септембар 1994. године

Довозе рањеног борца из Илијаша. Росуљаш Михајло, 1962. годиште. Рањен у Рајловцу. Погођен из бровинга кроз трбух и карлицу. Од тога се не остаје жив. Огромна излазна рана у пределу леве половине карлице, улаз на средини трбуха, једва жив. Још може да прича, и понавља ми да је из Илијаша, да му је данас кћерки шести рођендан, да је журио кући. И ја имам кћер од шест година. Одмах га шаљем у салу. Отварам му трбух, а још није успаван. Морам да крадем сваки секунд. Радим брзо. Молим Бога да га спасим.’ Не желим да умре на шести рођендан своје девојчице. Зар да јој сваки наредни рођендан буде смрт њенога оца. Успевам! Жив је! Три сата жестоке борбе: танка црева, дебело црево, карлица, крвни судови, кости, тампонада. Ујутро је спреман за даљи транспорт. Сигурно ће бити добро. Крварење је заустављено, витално је добар, прича. Дошли су му кћи и жена да га посете. Хвала ти, Боже, још један живот сам спасио, још једном детету сачувао оца! У 16 сати требало је да одем другу Срђану Милановићу, борцу са Илиџе, без ноге, на веридбу. Одложио сам одлазак за 19 часова, и то је спасило живот Михајлу Росуљашу. Да сам отишао, истекло би неколико драгоцених минута, и он не би био жив.

 

  1. септембар 1994. године

Седам дана нисам ни минута изашао из болнице. Излазим понекад, једном у десетак дана, иначе бих полудео. Живим, спавам, радим, проводим све време у болници. И кад изађем, увек близу. Телефон је ту, увек спреман да се брзо вратим. Четвртог септембра у 11,50 долази у моју собу Рајко, наш возач, и каже ми: „Лазо, брзо до амбуланте, довукли су Васу Јеремића, рањеног!“ Силазим у амбуланту за неколико секунди. Васо у тешком стању, једва изговара: „Лазо, готов сам!“ Стомак му расте на моје очи, крвари брзо, тоне. Викнух да га носе одмах преко дворишта у Операциону салу. Ја, пречицом преко ходника, у пролазу облачим хируршке панталоне и долазим за мање од минута. Анестезиолог масира срце и саопштава да је Васо егзитирао, у преводу – умро. Не може, никако! Почињем да снажно масирам срце. Гледам Васу, мог пријатеља и кума Обрада Попадића. Нисам могао помоћи Обраду, зар ни Васи?! Масирам снажно, ломим ребра… Чудо, након два минута срце ради! Отварам трбух само у рукавицама, без хируршког мантила, а Васо у униформи, раздрљене кошуље и откопчаних панталона. Налазим искидане доњу мезентеричну артерију и вену, и још неколико мањих крвних судова. Подвезујем оштећене крвне судове. Жив. Срце ради. Чудо! Шијем танка црева, одсецам један део, преспајам… Након сат времена је добро. Јуче добро, данас још боље – спасао сам га. Срећан сам, због њега, његове деце, због још једне победе живота над смрћу. Драги Обраде, добио си сина пре десет дана. Ниси успео да га видиш, а толико си га желео. Твој кум Васо ће остати жив, да те замени колико може, да помогне твојој Милани и твоме малом сину Обраду – Бати. Све то ми је пролазило кроз главу док сам радио, водио битку за живот Васе Јеремића. А Бог ми је сведок колико пута сам проклињао све, што нисам имао шансе тебе, Обраде, да спасем. Васо је данас добро, витално неугрожен. Све се врти у круг, живот је, изгледа, такав.

 

  1. септембар 1994. године

Одавно сам овде. Опасно је, крајње опасно! И када ме питају шта је то што ме овде држи, цитирам речи којима то могу најлакше да објасним. Цитат, не могу сада да кажем чији је, гласи овако; „У историјском ходу, људски је живот само бледа искра у бесконачју, али схватити и свесно прихватити тежину историјског тренутка није ништа друго до питање достојанства, људског живљења, питање поноса и личног морала.“

 

  1. новембар 1994. године

Почетком октобра био сам десет дана код куће, у Нишу. Имао сам два рада на Конгресу ортопеда Југославије. Био сам са својом децом. Волим их и тугујем за њима, али тугујем и волим и свој народ, који крвари. Буквално хиљаду погледа, речи. Људи гледају у мене са страхом да их не напустим. Док се ово не заврши, мислим да их никада нећу напустити, ни због своје професије, ни због свога патриотизма и родољубља.

/…/

Рус Јуриј Шарапов, херој, добровољац. Разваљена јетра. Оперисан и спашен. Шаљемо га на Војномедицинску академију. Њих петорицу УНПРОФОР вози преко писте. Са њима је и Рус, под лажним именом. Како су сазнали да је Рус – не знам? Неће да га возе. „Уколико њега нећете, нећете никога! Прекидамо сваку сарадњу.“ Расправа. На крају пристају. Добар је, све ће бити у реду. Са Пала сазнајемо да је добро стигао. Упућен је на ВМА.

Овај рукопис прелиставам сада, новембра, 1995. године. Дописујем: Што се тиче мајора Јурија Шарапова, пре десет-петнаест дана рекоше ми да ме већ четири сата чека неки Рус. Био сам изашао из болнице. „Здравствуј, доктор!“ Препознао сам мајора, тешког рањеника. Прошла је скоро већ година дана. Мало је мршавији, али добродржећи. Дошао је да нам захвали за живот, за све што смо учинили за њега. Зна да га Французи нису хтели возити преко писте. Зна за нашу борбу да их на то натерамо. Ја захваљујем њему зато што је као Рус, као православац, као родољуб, дошао да помогне братском српском народу у вртлогу овога најтежег рата Српства и Православља.

 Захваљујем му што је овде са нама већ пуне три године, што своју крв и своје здравље даје за нас. Каже да жури. Иде даље. На Пале, у нове борбе. Частим га флашом ракије. Понеси ово,почасти своје другове, Русе, нашу браћу.

/…/

Шеснаест часова. У тренуцима ретког одмора или, боље речено, предаха гледамо телевизију. „Генерација 1999“. Тинејџерски филм о ученицима једне школе који возе луда аута, носе аутомате, пиштоље, ланце, пребијају професоре. А онда њихови професори доводе роботе да их смире. Рекло би се – научна фантастика. Неком чудном, невероватном игром случаја, негде на половини тог филма, чује се сирена. Ауто хитне помоћи зауставља се испред улаза у болницу. Брзо силазим доле. Дечак, тринаест година, Борис, погођен метком у главу. Погодила га ученица петог разреда, Јелена. Убила је ученика седмог разреда. Нешто су се споречкали. Дете узело пиштољ од оца и убило дечака. Да ли је девојчица убила дечака, или су они, девојчица и дечак, само по годинама деца. Мислим да они то више нису и да је њих обоје убио овај рат, као и сву децу овог простора. То је рат! То је његово огледало. То је његова истина. Нема научне фантастике. Сам живот је фантастика.

 

  1. децембар 1994. године

Болница је позорница, одсјај рата на просторима Српског Сарајева. Сагледати њену душу , упознати је између зидова, значи упознати сав простор од Игмана, од Нишића до Неђарића. Ту се налазе тешки рањеници. Више их је кад су борбе, мање у привременим примирјима. Ту су борци који посећују своје другове. Ту су њихове приче. Овде, у болници упознајете људске судбине, невероватне приче. Сузе најближих и радост преживљавања. Болница – то су ходници и собе живота и смрти.

/…/

За час се деси чудесна метаморфоза, промени и изглед и мишљење, људи почну причу која одише миром и обичним животом. Да ли ће, тако нагло, кад стане рат, људи моћи да живе у миру? Плашим се да ће то бити тешко. Рат је изменио људе, мисли, начин живота, однео многе животе, растурио породице. Нанео ненадокнадиве губитке и бол. Нема најмилијих.

 

  1. јуни – 2. јули 1995. године

Ево, три су године прошле од почетка битке за Сарајево, борбе за сарајевску котлину. Српско Сарајево – муслиманско Сарајево, два дела града подељена више него што би Берлински зид могао да подели. Почело је априла 1992. године, сада је јуни 1995. У октобру 1992. дошао сам у ову сарајевску котлину, ову долину ужаса и рата, где је изручено на хиљаде – мало је рећи хиљаде – на десетине хиљада граната, милиони метака. Пуне три године борбе нису престајале. Људи стално на првој линији. И жене, и деца, и борци. И болница и школа. Овде је све на првој линији. Хиљаде људи је погинуло у овој долини. Постао сам њен део. До сада сам писао свакодневно, најчешће истога дана кад се нешто деси. Овога пута нисам могао. Не зато што нисам желео или имао шта да кажем, или што нису навирала осећања. Нисам писао јер, буквално, нисам имао времена.

/…/

Напад је почео петнаестог јуна рано ујутро, у два сата. Али пре напада, претходног дана, четрнаестог поподне, у болницу стижу два тешко рањена и један мртав борац. Људи из Неђарића. Два рањеника, отац и син Дамјанци. Отац без руке, син смрскане ноге. Отац 1938. годиште, Илија, остао је без десне руке у рамену. Његов син, 1965. годиште, Момчило, у страшном шоку, са руптурама танких и дебелих црева, страховитим крварењем у трбуху и тешком конквасантном повредом леве ноге. Отац понавља: „Молим вас, само ми сина спасите!“ Оперишемо их истовремено. Ја оцу „радим“ руку. Морам је одсећи у рамену, смрскану и уништену. Колега Поповић сину сече ногу која је смрскана, од које нема ништа. Затим силазим у доњу салу и настављам да радим дечаков стомак. Углавном, за два сата, отац и син леже један поред другога. Отац без руке, син без ноге, обојица тешко животно угрожени. Много је таквих догађаја у овоме рату. Много су пута страдали отац и син, мајка и син. То увек тешко пада. Поглед оца, који је и сам у тешком стању, а окреће главу према синовљевом кревету. Младић, леп као слика, висок, без ноге, животно угрожен. То је било четрнаестог поподне. А онда је настала ноћ, пола три ујутру, када се отворила земља. Тресло се као никада до тада, канонаде су одјекивале преко планина, преко Нишића, Веле и Зеника, преко Игмана, Неђарића, Рајловца. Свуда око нас горела је земља. Имао сам осећај да смо у дну пакла, где ври ужарена лава. У болницу стиже на десетине рањених – лакших, тежих. Тешке одмах оперишемо.

/…/

Умор влада, али се не обазиремо на њега. Ако борци издржавају под таквом ватром, под таквим ураганима, можемо и ми. Можемо и без спавања.

 

август 1995. године

Усташка армада уништава Српску Крајину, а она је сама. Неко каже издаја, неко каже побегли су. Нису они ни издали ни побегли. Њих је напала усташка армада, наоружавана пуне четири године најмодернијим оружјем Запада. Увежбана, напала је на слабо наоружан и малобројан српски народ. Велики остатак српских цивила немо је то гледао. Српска Крајина је пала за неколико дана под усташку ногу. Нестало је оног за што сам се борио пре четири године, за што се борио српски народ у Крајини, за што многи храбри младићи, девојке, деца изгинуше. Све је нестало у тренутку. Није то могло тек тако да нестане. Свет је тако хтео. А усташка продужена рука тог експанзионистичког света само је завршила прљави посао. Шта рећи? Тугујем за Крајином. Тугујем за српским народом. Преживљавам са сваким паћеником на друмовима Републике Српске и Србије. Стотинама хиљада напаћене деце, жена, стараца – и оних у тракторима, и оних у аутомобилима, и оних што иду пешке, и оних на коњу, и оних што прутом терају по два-три грла стоке, асфалтом, ка Србији. Патим са народом који изгуби свој дом, своју отаџбину, и крену у изгнанство. Пола милиона Срба за неколико дана постадоше изгнаници, без своје прадедовске отаџбине и земље. Нема више српског Книна, српске Глине, Двора, Костајнице, Вргин- Моста, Војнића, нема више јуначке Лике. Усташка нога згазила је све.

А ми, Срби, треба да тугујемо! Морамо да се срамимо што остависмо тај народ сам. А ја, као лекар, као човек и борац Републике Српске Крајине, патим, тугујем и имам право на то. Макар имам то право. А тај цивилизовани свет, да ли он гледа ту колону, непрегледну колону деце, стараца, људи, завежљаја, да ли гледа пола милиона изгнаника, српских избеглица који беже пред усташким хордама и усташким ножем? Да ли осећа? Не осећа он ништа! Гледамо њихове емисије на Си-Ен-Ен-у, Би-Би-Си-ју, Еуроњузу, и свим осталим које можемо овде да пратимо – нема ни трага сажаљења, ни трага саосећања, само зато што је у питању српски народ. А да се ради о сто муслимана или сто Хрвата – цео свет би се тресао над српским варварством. А шта је то пола милиона Срба? Ништа! Па зар вас то не подсећа на Хитлера, на Аушвиц? Шта су били Цигани, Јевреји, Срби за Хитлера?! Ништа! Милион, два, десет милиона, ништа!!! Конц-логори, смрт, принудни рад. За једног Немца – сто Срба! Зар и ово не подсећа на то? Шта је пола милиона Срба у односу на сто муслимана, сто Хрвата?! Кад је у питању сто муслимана или Хрвата, цео свет се тресе; телевизија, новине, светски политичари, песници, писци протестују, штрајкују глађу, саблажњавају се над српским варварством. А кад су Срби жртве? Па то је стока! А стока је за клање, за одстрел. Е, „цивилизована Европо варварска“! Твоја скора историја била су варварска племена, германска, франачка, саксонска и норманска. Ниси ти далеко одмакла. Одмакла си технологијом, начином живота, зградама, мостовима, али ниси генетски. Остала си варварска земља. Безосећајна, груба. Питам се шта је са многим мојим пријатељима из Крајине, јесу ли живи? У моју кућу, код моје породице у Нишу, смештена је једна крајишка породица, моји пријатељи с којима сам се дружио 1991. године у Двору. Муж, жена и двоје деце стигли су до мога стана, до јединог уточишта, са завежљајем, са неколико крпица. Ту су већ неколико месеци. Двадесет и трећег августа, кад сам посетио Ниш, седео сам с њима. Седели смо, причали. Која је њихова перспектива, ко су они, шта су? По њима, више нико и ништа. Странци, Срби избеглице у Србији. Очајни су, не виде излаз. Годинама нешто градили њихови „ђедови“, очеви, они саградили, стекли, а сада остали са неколико крпица. Како почети испочетка? И колико је таквих породица растурених широм Југославије? Колико људских судбина, колико изгубљених живота? Колико очаја, колико јада? Како поново живети? То је питање које све њих окупира. А усташе, ево им Крајине! Узеше тај простор, али нема ко тамо да им живи. Остадоше пусти простори, резерват, шуме, ливаде и спаљене зграде и лешеви српских стараца који не могоше кренути за колоном очајника. Остадоше пусти градићи, пуста-поља, јер неће хрватски народ да се врати, не жели да живи доле. Отераше Србе који су и пре овог рата живели ту и представљали деведесет посто укупног становништва. И сад мисле да тамо доведу свој народ. Тешко је то. Ја, који сам вечни оптимиста, мислим да смо Крајину изгубили „за веке векова“.

А морали смо је бранити!

И 1991. сам рекао и сад верујем: „Србија се брани у Крајини!“ и Крајина је увек бранила Српство. Видећемо у наредних годину-две да ли је то тачно? Надам се да грешим, а страх ме је! Поносим се мојим Банијцима и Кордунашима, поносим се банијским и кордунашким бригадама, с којима сам провео тринаест месеци рата у Крајини. Борили су се јуначки неколико дана. Усташе су из Карловца и Сиска, и тог дела Хрватске, бежали главом без обзира, у паници, јер их сломише српске бригаде с Кордуна и Баније. Али, паде Книн, усташе зађоше за леђа Банијцима и Кордунашима. У жестокој борби они, ипак, извукоше свој народ из опкољења. Борили су се јуначки и гинули, али нису дали да им нејач, да им жене остану усташком ножу, усташкој немани. Овде бих и завршио свој дневник. Почео сам га у августу 1991, завршио бих га у августу 1995. Каква је то игра судбине, какве су то чудне животне случајности.

 

  1. новембар 1995. године

Мир Републици Српској, мир српском народу, мир Србији, Балкану и свету. Или рећи – мир божији. Надам се да је „мир“ права реч, и да је истина. Овај дневник завршавам вечерас том реченицом. А ако буде другачије, писаће се још један дневник, вероватно још крвавији, још страшнији, али краћи. Јер жртве ће бити велике, огромне. И зато, опет, нека је ово мир, нека је ово крај рата, нека је ово и крај мога писања! Желим мир свој деци света и својој деци! Јер овај рат је био и остао буктиња која може поново да се распламса. Нека на овај дан та буктиња буде заувек угашена. Нека свет крене неким новим и лепшим животом, а и ми Срби у њему. А ја? Ја ћу се вратити у свој Ниш, својој деци, пријатељима, живети тамо, радити и причати о најлепшој епопеји, о неизмерној храбрости и лепоти живљења српскога народа, о његовој величанственој борби. И свакога тренутка, на сваком месту, у срцу ће ми бити овај народ, овај простор где проведох пуне три године. Највећа награда биће ми ако ова земља остане српска, ако мој народ буде живео лепо, ако не доживи судбину српских крајина. Само то да се не деси! То ће ми бити награда, то ће ми бити задовољство. Онда ћу долазити овде више пута годишње, да седим са својим пријатељима, да причамо, да се присећамо ратних дана, и кажемо: „Дабогда се не поновило!“

А за крај, нешто што сам написао на једном листу, 5. децембра 1994. године… На телевизији, око 21 час, чух речи неке песме: „Да ли сте икад сањали свој родни крај?“ Сањам га сваке вечери. Ја то најбоље знам. Сањам своју породицу, своју децу, своју улицу, свој град. И кад ме питате како живим овде, под Игманом, ево већ пуне две године, а породица тамо… тамо далеко, у Нишу, ја кажем: ја сам овде, на јави, са својим народом, а ноћу, кад легнем, у сну, са својом децом. Ујутро не знам шта је сан, а шта јава.

Доктор Миодраг Лазић, витез Српства, преминуо је 14. априла 2020. године, у свом Нишу. Слава му и хвала!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s