МИ И СТВАРНОСТ

Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не води. Док је не познамо, сневамо о њој; а кад нам постане јасна, ми је подцењујемо. Вере и љубави никада немамо за њу. У томе смо слични једноме народу који такође не уме кућу да скући: Ирцима. Бернард Шо, велики социјални реформатор, прича на једном месту како су се Ирци приликом једне спортске игре дивљачки покрвили око лопте, која је међутим већ одавно летела на другом крају игралишта. Као Ирци, тако смо и ми сањала и неплодне бунџије, тако и нас никад не привлачи прави циљ, тако и ми никад не трошимо снагу онде где треба. У сваком раду и задатку видимо сензацију, личну амбицију и снове. А кад екстаза прође, ствар, наравно, изгледа незнатна, ситна и недостојна. Код нас нема јединства између оног што треба и што се мора и оног што се ради. У мислима умемо бити стварни, у делима не. Силу мисли трошимо на расправљање неспоразума и несугласица. Практично би било не опажати их. Логика и практика су далеки сродници, а премудрост је врло често немудрост.

Рад за опште народно добро састоји се и код нас од вајкада махом из дужности. Али се те дужности од некад и од данас јако разликују. Пре је било колико узбрдице толико низбрдице, а данас је више узбрдица него низбрдица. Рад се неизмерно проширио и комликовао, и у њему пуно одговорности. Из хиљаду рупа вире велике и стварне потребе и национални захтеви. Сто послова нас чека око одржања самог националног опстанка, а осим тога имамо да се бринемо да и културно много не заостанемо од осталих просвећених народа. Велики део енергије морамо употребити на оне послове које су други народи већ збринули, и који нам у први мах изгледају несавремени, а морају се свршити, јер се само преко њих може даље.

Сви ми живимо у кући која гори, и сваки од нас мора грабити што више посла, па макар му и премашио снагу. Сви од реда, и учени и прости, и мушки и женски, ма какви да су, имају посла, и нико се ничим не може извинити. И човек и магаре су мудрији него човек сам; нико није на одмет, кад је реч о раду за сав народ. Осим рада од кога живимо и лично се издржавамо, сваки треба да потегне и за точак општег народног посла. Стручним својим радом водимо бригу да на време буде цару царево и Богу божије; а ко ће дати сељаку сељаково, то је опет питање свију нас. У нашој народној судбини има нечег од оне мистичне истине, да се и зелено дрво суши ако га Србинова рука дотакне; али то долази само одатле, што се многа зла истина о нама не да порећи, зато, што се зло не лечи и не треби. Једанпут треба већ почети лечити и требити!

Ми немамо времена да чекамо и рачунамо на природно сазревање генерација; ми морамо у свима живим генерацијама и, сваковрсним оруђем одједаред и бранити и градити. Школе међу децом, а свесна и поштена интелигенција међу народом, мора проповедати тај нови морал перманентна рада без одмора. Без одмора, јер за народ радити, то је друмове орати.

СТАРИ И МЛАДИ

Свака млада генерација доноси са собом уверење да је она „степен и граница“ за пролажење и заборав старих. Она то, у једном смислу, и јесте. Али, с финим чулом за њене покрете и идеје, даде; се констатовати да она не брише увек непосредно претходну генерацију или епоху; него довршује или прекида раније неко време и његове стилове и проблеме. Отуда су и тенденције нових поколења, и пластичне снаге њихове (у интимним својим супстанцама) тако јако различне. Било је омладинских генерација које су имале тежњу да себе као такве афирмирају, имале дакле тежњу срца и фантазије. Било је других младих генерација које су тежиле да са свом својом индивидуалношћу утону у васељену. Било је генерација које су, притискиване нарочито тешким околностима, имале тежњу једне страховите концентрације, како би се дигле изнад самих себе и изнад свега осталог. Пластична снага оних првих извире из талента, других из интелекта, трећих, и свих осталих, из карактера.

КУЛТУРНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Национализам није ту само за освајање територија, за васпитање четника и војника, за отпор према силеџијама и неправди, него је он за сав живот ту, и за онај већи део живота кад војници, по свршеном послу, поскидају оружје, и, осим војничког, имају свој грађански понос и своју индивидуалну амбицију. А тај национализам ми још немамо.

Не. Код нас се сада, после славних победа, мора испупчити и један унутрашњи идеал, да будемо и у себи бољи, и пред собом бољи, сами од себе бољи, бољи данас него јуче и прекјуче, бољи ја него ти, бољи ти него он. Јер има само један начин да се буде националан, а то је да се буде увек националан. И има само једно средство за то, а то је што шира, што боља, што човечанскија култура, јер само тако културан човек је, без емоција и без сцена, у свако доба родoљуб и националац.

Националност није, као што се обично мисли, заграђивање, мржња на све не наше и претња песницом из велике одвојености и отуђености. Национализам је и у том, у суровом елементу народног живота, али стални, еволутивни национализам је ведро лице, отворена памет, отворено срце, несебичнoст.

МНОГО ЈЕ КОНФУЗНОСТИ

Један део конфузије у друштвеним појавама долази отуда што се све, сваки проблем и процес, транспонује у политичко гледање на ствари и у политичке методе. Сви разговори скрећу у политичке рефлексије. И мислени рад је постао некако политичког карактера: пут од идеје до чињенице кратак је више но што би смео бити; ништа се не изолује да би се изоловањем умерило, у резерви задржало. Мисао има чим брже да дејствује, неочекивано, по могућству и напрасно за некога. Вести, научне, уметничке, књижевне, гурају људи по сваку цену у дневне листове. А дневне листове свет чита некако као берзанске извештаје: са наглим спекулативним перспективама, са очекивањима која тресу живце. Никада дневни листови нису били боље и скупље уређивани, и никада се нису недостојније читали. Све није важно, и све не мари, јер за неки час ето нов берзански извештај, и оно претходно не броји. А да конфузија буде већа, политика је тобоже у научним методама. Политичари пишу необично много књига, предају се бајаги теоријском проверавању ствари. Образложењима својим дају вид научних репресија, а чисто техничке пропаганде инсценирају као да је ту, потпуно исправно, једна идеологија пошла у борбу против друге идеологије.

Због многих конфузија, људи не могу природно и човечно да асимилују оно што им се, као колективу или организацији, даје било у форми друштвене вере било у форми дисциплине. Баш у државама које се хвале најбољим организовањем или колективима, или чак „једнодушностима“ – што треба да буде равно једномислености – баш ту видимо конфузна замењивања ствари и у горњим и у доњим слојевима. Једна идеја претвара се у касарнску дисциплину, горе. Та дисциплина постепено се претвара у низ замршених и досадних навика, доле. Из тих навика, и горе и доле, излази најзад један речник све истих речи, које од једнолике употребе постају скоро речи без памети, речи које све значе и све правдају и на сва питања аутоматски одговарају.

Конфузије у пракси долазе од конфузија у теорији. Начини управљања су оно што не могу бити: аутоматизовани су, све се хоће тотално, а кад се укалупи или измисли нека тоталност, творци не знају шта имају пред собом или под собом, колектив или организацију, и заносе се често илузијом да имају једномисленост, што немају, и никада неће имати. И тако свет живи један измишљени живот, који, наравно, трајности нема. Људима се много шта може наметнути, али не може једномисленост. Конфузно стање разбиће једног дана једна општа водећа тенденција разномисленика.

МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА

„Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати. После издисаја што остане, то више није нико, и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим, стога, да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се положи у најпростији чамов сандук, и спусти у сиротињску раку, по реду на гробљу. Без икакве аранжиране сахране, без говора и венца, без новинских чланака. Свештеник ће ме испратити и очитати над гробом драгу ми просту молитву Господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи колико могну и хтедну“.

Преузето са портала: https://vizionarski.wordpress.com/