Разговор постаје бесмислен ако му дозвољавамо да се претвори у свађу, у својеврстан словесни двобој, у којем задајемо и примамо ударце не стичући ништа. Тада се дијалог претвара у два монолога – свако говори не слушајући сабеседника, а ако слуша, онда је то с једним расположењем: да га по сваку цену оповргне. Као сведочанство духовне и моралне неразвијености човека служи његова неправилна позиција, или једноставније „поза“ у разговору.
1. Поза „учитеља“ – човек с другима говори с осећањем надмоћности. Он не сумња у то да зна више од својих сабеседника, да је паметнији од њих, да боље зна шта је човеку потребно. Њему се чини да је његова обавеза да учи, а обавеза других да уче. Овакви људи говоре са чудном самоувереношћу, чак ни не схватајући да текст улоге који звучи у њиховим речима одвраћа од њих срце сабеседника.
2. Поза „јавног тужиоца“ – човек себе сматра највишом инстанцом у судбини другог човека. Он стално указује на недостатке саговорника, хвата га у противречностима, као лопова који је пружио руку у туђи џеп, разобличава, негодује и доноси „пресуду“ без икакве свести о томе да се овај човек не налази у његовој власти. Мисли да доноси добро човеку отварајући му очи у односу на самог себе. Он сматра да јадни грешник мора само да му буде захвалан за његову моралну поуку. Жеља човека да исправи друге често поприма карактер досадног свраба као мучне кожне болести.
3. Поза „свезналице“ и „саветника“ – човек је спреман да да савет и „рецепт“ за све животне случајеве. Обично су то веома ограничени људи који много говоре зато што мало знају и још мање размишљају. Они су спремни да дају савете, јер не осећају одговорност за своје речи. Ови људи се мешају у туђе послове, сметају другима у потпуној сигурности да им пружају велику помоћ. Сами туђе савете не примају. Када се њихови сопствени послови завршавају неуспехом (а ово се често дешава), оптужују све сем себе самих.
4. Поза „шефа“ – човек говори као да издаје наређења својим потчињенима. Он жели да буде мали „цар“ у својој породици, међу пријатељима или просто у односу на сабеседника. За ове људе је карактеристично поштовање сопствене персоне и непоштовање према свим осталим. Они бестидно хвале сами себе, причају о својим сопственим врлинама, које најчешће не постоје. Једну исту фразу понављају неколико пута како би је урезали у саговорниковом сећању. У односу према другима испољавају безосећајност и незахвалност. Они изгледа искрено сматрају да је за остале људе велика срећа да удишу исти ваздух с њима. Саговорника не слушају и могу да га прекину питањем које уопште нема везе с датом ствари.
Задржао сам се не ових неколико психолошких типова само зато што ми сами често не контролишући себе радимо исто ово. Зато у разговору не смемо да заборавимо какви не треба да будемо и шта не треба да радимо. Гордост је у стању да сруши све психолошке мостове између саговорника и да их разбије на непријатељске таборе.
Одломак из чланка ,,О култури општења“
Уколико желите да помогнете развој блога, то можете учинити путем ПејПал платформе: https://paypal.me/mentalnihigijenicar
Ментални Хигијеничар 