ПОСЛЕ МИЛИЈОН ГОДИНА | Драгутин Ј. Илић

Лица:

Натан мудри два последња Човека на Земљи
Данијел, његов син
Зоран становници Земље, нови људи Духо-света
Светлана, његова жена
Санко, њен будући муж
Биљан, посланик са Меркура
Зора, његова жена
Лаган, њихов пратилац

Више њих са Меркура и Земље

Догађа се после милијон година. Пролог, на месту, где је пре милијон година стајао град Париз. I чин у кабинету Зорановом, II и III у врту његовом.

 

ПРОЛОГ

НА СЦЕНИ СЕ ВИДИ, ГУСТА, ШУМОВИТА, ДОЛИНА, НА МЕСТУ, ГДЕ ЈЕ, ПРЕ МИЛИЈОН ГОДИНА, БИО ГРАД ПАРИЗ. МЕЂУ ГРМЉЕМ И ЏБУНОВИМА СТОЈИ ДУБОКА ПЕЋИНА, ВИЊАГОМ И ПАПРАДИ ПОКРИВЕНА.

ПОЈАВА I.

Натан, седи пред пећином; седе дуге косе и браде. Наг је. На крилу му расклопљена, велика књига.

НАТАН: Отварам књигу прошлости! Човечанство је у њој запечатило тежње и путе, по којима је ходило. Слава његова утрнула је као последњи пламичак догорелога луча. Мрак, вечити мрак, обузеће све! Последњи траг некадањег Човека изгубиће се а нови, непознати, свет ево где је обвио Васиону. Живи и не умире! О победо Човечанства! Ти која замишљаше, да се савршенство природе исцрпло у теби; чија је машта летела у висине небесне, ронила у дубине морске, слазила у утробу Земље, данас се скриваш у пећине и као некадањи Адам, го и наг, бориш се са зверовима око крвавог залогаја! Свршетак твој лежи у зачетку; а простор између њих? Нема га Он је био пука машта; реч без појма, појам без Факта, за чим се охоле главе умног ништавила заносише. Гле, на књизи „постања“ пише: „Мојсеј, Дарвин!“ Ха, ха, ха! Магла, сама магла! Ништавни Човек сањаше да ствара вечне истине; па шта је створио? Ништа! На овом дивљем месту уздизаше се некада гњездо мудрости људске, Париз; и као буктиња озаравао је својом светлошћу вечне истине велеума Човечанства. Па где је сада тај славни град? Где се сакрише вечне истине? Прах и сами прах! Човек је хтео да прозре Васиону, а ни самога себе није могао прозрети. О, кукавна глупости, прикривена у слави Мојсеја и Дарвина, Спинозе и Канта! (Јетко.) Све капацитети! Све величине ума! Мудрост Човека оборили су црви и исисали из ње сокове живота. Па ипак, онај црв који испија мозак Дарвинов и рије философију Кантову, није нашао никакве разлике између мозга Сократова и Езоповог магарца, који је оставио будућности да протумачи „узвишени појам“ духа и материје, а сам се задовољио урмом Езоповом. Човек, који се у охолости равнао слици највишег бића, подлегао је ништавном црву, као столетни храст, кад подгризен овом слаботињом пада у прашину, испред најмањег поветарца, да се никад више не дигне. (Преврће листове и задубљује се у читање. Из далека, па све ближе и ближе чује се песма.)

ПЕСМА:

По вечности, плавој реци,
Тихо плове хитри вали;
Мог живота чуне мали,
Куда бродиш, куда, реци?
Ах, кроз таму вечног доба
Где да прозрем судбу твоју?
Тамо, тамо, иза гроба,
Хоћу л’ наћи наду своју?
Дух живота што ми душу
Божанственом искром краси
Да л’ се и он губи тако,
Као песме моје гласи?
Ил’ у зраку Васионе
Изван свога трошна тела,
Узлетеће вечним летом
Хитра, смела и весела?
По вечности, плавој реци,
Тихо плове вечни вали:
Мог живота чуне мали,
Куда бродиш, куда, реци?

(Натан је, за све време песме, слушао мелодију тужно, обореном главом.)

НАТАН: Јадна сањалицо! Узаман дозиваш вечност; она је нема за ухо смртнога!

ГЛАС ДАНИЈЕЛОВ: (За сценом.) Оче! Оче!

НАТАН: Овамо, сине; ја сам овде!

ПОЈАВА II.

(Долази Данијел; он је као и Натан го, наг. Наоружан је стрелама и луком. Носи убијену дивљач.)

ДАНИЈЕЛ: Још не спаваш; а ноћ је: увелике размахнула крилима над нама. Погледај само оче; вечерас ме је срећа добро служила. Осим ове дивљачи лежи тамо и један вепар с грдним зубима. Случајно сам му на ложу нагазио, и кад ме хтеде дохватити оштрим зубима ја га премлатих. (Спушта дивљач и прилази оцу, да га пољуби.) Оче! Ти си опет тужан? Шта ти је? Ах, остави ту несрећну књигу! Нашто нам она, кад нас само мучи? Знаш и сам како си ме саветовао да је не проучавам много; јер ће ми, велиш, помутити ведру душу, а незадовољством живот загорчати. Хајде, оче! Требало је да си заспао, а ја те будна затичем.

НАТАН: Не, сине мој! Ја сам једнако сањао, докле ме не пробудише тужни звуци твоје песме. Њезиних је звукова већ нестало; али они и сада брује у мојој души као и успомена на развејани сан некадањег Човечанства.

ДАНИЈЕЛ: Некадањег „златног доба“, кад је Човечанство своје најмилије осећаје у божанску мелодију сливало. Љубав и мир, задовољство и радост, загреваху срца њихова.

НАТАН: Па ипак, Човек који упоређиваше себе највишем бићу; који замишљаше да је свемогућ, љуто је кажњен. Његов живот био је само странпутица, зидање вавилонске куле, забуна пометених језика. Тражио је боље, а нашао горе.

ДАНИЈЕЛ: Али зато је он био задовољнији и срећнији од нас двојице, последњих потомака његових. Ниси ли ми некада приповедао о оном величанственом духу Човека, који тежаше изналасцима и савршенству? Они бар не оскудеваху ни у чем; јер све невоље и беде сузбијаху заједнички; а ми? Ко ће нама помоћи у тешком животу? Ко ће нас развеселити у данима беде и очајања? А ко ли пожалити, кад нас једном нестане? Нико! Над лешинама нашим грактаће црни гаврани, а дивљи вуци и хијене раздираће тела наша. Лакше је и милије било живети људима; јер они беху у рају, о коме праотац Мојсеј сањаше. Та зар они не уживаху кад им сва наука, философија и изналасци пружаху сваке олакшице за живот?

НАТАН: Тако је! Човек је тежио томе, али је ли и постигао то? Просвета и наука, философија и проналасци, којима требаше да обезбеди своје уживање само су морили његов ум и снагу. Милијоне браће убијао је или је допустио да их потамани ужасна глад, само зато да он задовољније ужива. Па је ли бар у томе успео? Упитај прошлост његову. Он није постигао ни оно савршенство, које имаде она свиња што лежи мирно у каљузи и ужива задовољно, не питајући зашто је јабука пала њојзи на нос и зашто, кад се с гране откинула није одлетела у вис? Шта се ње тичу закони гравитације или вечитог кружења, кад она слатко жваће своју јабуку? А зар и може бити разлике између Човека и ове презрене животиње? Обоје беху немоћни да скину с врата ону неман, која их је још у самом зачетку гробу наменила. Па кад их нестане, нису ли једно исто? Каква је разлика између духа умрлог Човека и животиње? Оба се у праху изједна чују; и ко би могао рећи: ово је Човек а ово звер?

ДАНИЈЕЛ: Али зато је Човеку дата моћ размишљања.

НАТАН: И то и јесте узрок, што је изгубио моћ да задовољно ужива. Али махнимо се тога разговора. Он ме заноси у вртлог болова; а старости је тешко издржати море очајања, чији таласи хоће да ме прогутају. Је си ли накупио сувади?

ДАНИЈЕЛ: Сад ћу, оче.

НАТАН: Вечерас си јако узрујан. Да се није што догодило?

ДАНИЈЕЛ: Не знам ни сам шта ми је. Све ми се чини да сам сневао.

НАТАН: Видео си нешто?

ДАНИЈЕЛ: Видео, али то ће бити само сан.

НАТАН: Казуј, шта је? Можда нас гоне?

ДАНИЈЕЛ: Тамо иза оног брежуљка одакле се испред наше пећине одваја долина, испресецана реком и поточићима а ишарана цвећем и зеленилом, угледао сам нешто чудновато. Да ли сам у томе часу заспао и сневао, то не знам. Баш када сам стигао на врх брежуљка и почео се дивити вечерњем руменилу, у коме се врхови гора преливаху, од једном зачух звуке божанствене мелодије. Песма се тихо сливала у најслађу хармонију, па се као шумор поточића разлегала по целој долини. Чаробна милина обузе ми душу, те занесен умиљатим звуцима песме почех се прикрадати месту одакле се она разлегала. У том већ стигох до једнога џбуна и ту застадох. Маших рукама да уклоним шибље преда мном и… не, не! Та то је био само занос, сан! Али, оче, прегорео бих половину живота, кад бих само могао још једном тај сан вратити.

НАТАН: Даље, даље, сине!

ДАНИЈЕЛ: Пред мојим очима указа се дивна прилика, прекрасно створење. Баш је излазила из реке, у којој се купала, и пред једним бокором румених ружа застаде. Ох, оче, оче! Ти знаш да су руже најмилије цвеће, које сам икада видео; али шта су све мајске ружице према њезиној лепоти, према оном вечерњем руменилу, које обасјаваше дражи витога тела. То беше или каква вила о којима сам толико читао или сан. Окупана тако, пустила је она залазећем сунцу да јој својим руменилом облије снагу њезину, а она узабра једну ружицу и кидајући листак по листак пушташе поветарцу, да их са њезине руке односи. Шта се у мени догоди, ја не знам. Хтедох да искочим иза џбуна, те да је руком дохватим, али осетих како се под мојим ногама гиба. У глави и ушима започе страховито брујање и тутњава, а на очи ми наиђе густа тама. Хтедох да викнем, али не могах! А кад се преда мном разиђе онај мрак моје виле не беше више. Узаман сам трчао, узаман довикивао не би ли се одазвала. Ње не беше више!

НАТАН: Нема сумње, то се у теби машта запалила.

ДАНИЈЕЛ: Можда. Али онда жалим, зашто ме тај сан није подуже држао.

НАТАН: Буди пажљив, сине! Можда ни овде нисмо скривени. Пре легања, обиђи још једном околину, да видиш нема ли што сумњивог.

ДАНИЈЕЛ: Хоћу, оче! Хајде, да те у стан одведем.

(Натан се наслони на њ, а он га придржава и у пећину уводи.)

ПОЈАВА III.

ДАНИЈЕЛ: (Сам.) Једва иде, сиромах! Већ је тридесет дана како нас гоне као расплашену дивљач. Да ли ће нам ово бити право станиште мира, о коме смо сањали? Или, ко зна? Можда нам није суђено до смрти да се игде станимо? О, Ахасфере, Ахасфере! Није ли се твој дух станио у последњем потомку твоме? Срећу и сласти Човечанства никада није осетио последњи потомак твој; а беде и невоље твоје притискују плећа његова ватром Содома.

(Оде. Сцена је пуста, После кратке паузе чује се неразговетан шум по ваздуху, који се, мало по мало, прелива у фантастично, мелодично брујање.)

ГЛАС ДАНИЈЕЛОВ: (С поља.) Оче! Оче!

ПОЈАВА IV.

(Утрчи Данијел, усплахирен и зверајући.)

НАТАН: (Из пећине.) Данијеле!

ПОЈАВА V.

(На излазу пећине јавља се Натан.)

НАТАН: Да није опасност?

ДАНИЈЕЛ: Слушај, слушај! Опет оно чудновато брујање и шум у ваздуху.

НАТАН: Трчи тамо, али пажљиво! То нас траже. Духо-свет је осетио траг људи.

ДАНИЈЕЛ: Одмах, оче! (Отрчи.)

ПОЈАВА VI.

НАТАН: (Сам.) Ово је трећи пут како нам у траг уђоше. Ни ове непролазне шуме не могу да нас заклоне испред очију нових створова, Духо-света. Узаман се клониш, Човече; само утроба Земљина може те спасти.

(Мелодични шум све се јаче чује.)

ПОЈАВА VII.

(Данијел утрчи.)

ДАНИЈЕЛ: Угледали су ме! Нема нам спаса ако се што пре не уклонимо са овог места! Неколицина ових чудовишта лете по ваздуху и нас траже.

НАТАН: Бежимо! Склонимо се из ових места! Еј, грдна старости! Под овим стенама мислио сам да завршим тешке дане; а гле, сад морам и то место да напустим. Нигде прибежишта; нигде мира! Ох, ко ће издржати све патње ове? — Небо! за какве ме невоље штедиш јоште?

ДАНИЈЕЛ: (Прихвата га и води.) Јадни оче! Како бих срећан био, кад бих ти нашао ма један кутић на Земљи, где би могао мира наћи.

НАТАН: Под земљом, под земљом, сине! Тамо је то што ти на Земљи тражиш.

ДАНИЈЕЛ: Небо ће се смиловати; похитај, оче!

НАТАН: (После малог хода.) Спасавај се, сине! Ја не могу даље! (Клоне. Потмула грмљава.)

ДАНИЈЕЛ: Не, не! Без тебе нећу ни маћи! Та чудовишта, која нас гоне и не познајем још. Али ма каква да су, ја ћу уза те бити. А и нашто ми живот? Да ли да продужим још један век патње? Да ли да наследим твоје боле и очајање, те да Васиону њима загушим? (Хоће да га дигне; благо.) Оче, покушај само!

НАТАН: (Подижући се.) Јадно дете моје! О, да се ниси никада родило! (Покушава да иде, али клоне.) Бежи! Бежи! Они ће нас стићи, ако ме не оставиш!

ДАНИЈЕЛ: Нигде без тебе! (Гром пукне; он га обухвата рукама да га подигне. Завеса пада.)

 

ЧИН I.

У КАБИНЕТУ ЗОРАНОВОМ. ЗИДОВИ СУ ИЗМАЛАНИ ФАНТАСТИЧНИМ СЛИКАМА И ЗНАЦИМА. У ЈЕДНОМ УГЛУ СТОЈИ СПРАВА, НА КОЈОЈ ЈЕ НЕКОЛИКО ВЕЋИХ И МАЊИХ КОЛУТОВА, КОЈИ СЕ УЗАЈАМНО, ОКО СВОЈИХ ОСОВИНА ПОКРЕЋУ. ПРЕМА ПРОЗОРУ СТОЈИ НАПЕРЕН ТЕЛЕСКОП.

ПОЈАВА I.

Долазе Зоран и Санко. Обојица су одевени у дугим, беличастим хаљинама, на хитон налик.

ЗОРАН: Тако је, Санко, данас се навршује 150 година од дана моје женидбе са Светланом. На овај дан хоћу да јој укажем пажњу једним поклоном, какав више нико у Духо-свету неће имати.

САНКО: Збиља, на колико година уговористе вашу брачну везу?

ЗОРАН: На 500. То је био најкраћи рок, који је она захтевала; а и сам нисам желео мањи, јер се надам да за тако кратко време нећемо изаћи из воље једно другоме. Ти, Санко, мораш чекати још 350 година а тада ће већ она поћи за тебе.

САНКО: И то ће скоро проћи; причекаћу већ. Но где је она? Има пет година како је нисам видео.

ЗОРАН: Путовала је на Јупитер и Марс. Данас ће се вратити; а после неколико дана ићи ће на Сатурн или другу планету да насели оне сувишне милионе, који се, за последњих сто година, на Земљи изродише.

САНКО: Врло добро; бар ћемо заједно тамо путовати. (Разгледа по собама и прилази справи колутова.) А гле! Опет нов проналазак. Познајем га. Ово овде, то су ваздушне струје што се крећу око својих планета. Ово ће бити нова планета „Слава“, која пре два милиона година беше још у хаосу. А ове магловите тачке, шта показују оне?

ЗОРАН: То су нови светови о којима сам неки дан приповедао на Астреји. Налазе се у педесетом региону Васионе, и тек се сада стварају. Ја сам се приближио најближој тачци хаотичног стања њиховог. По моме рачуну наша ће се Земља охладити за милијон година, а ми ћемо морати да се населимо тамо. Овај колут што се креће хаосу, то је ваздушна струја која тежи тамо услед јаке, привлачне, силе нагомиланог магнетизма у овим световима и опадања магнетизма Земљиног, услед њезиног расхлађивања. На такав начин нестаће ваздуха са охлађене Земље; а ми ћемо се са правцем ове струје у нове светове одселити.

САНКО: Овим проналаском победио си све научаре са Меркура, који тврдише, да ћемо се кроз милијон година и ми са Земљом охладити.

ЗОРАН: Ама ти Меркуријанци нама једнако сметају. Криво им што се на Земљи налази више остатака од прастарих створова него ли код њих. Ништа не раде, него само лете по Васиони и краду чега се докопају.

САНКО: Таква им је планета! А ми немамо начина да их од тога одучимо.

ЗОРАН: Има већ 200 година како држим у затвору оног познатог слонокрадицу, Звездана. За 50 година морам га на слободу пустити. Па шта мислиш? Тај ми је однео збирку слонова; а кад сам га неки дан посетио, да видим, да ли се што поправио, из очију сам му прочитао како ми вели: „украшћу ти и оног северног медведа! украшћу ти и оног северног медведа!“

САНКО: За то чувај своје ствари боље, јер и сам знаш да су Меркуријанци занесени за очигледном наставом, а сваки који жедни за науком има права да што шта украде.

ЗОРАН: Оно, тако је! Ја сам се већ и за то приправио.

САНКО: (Који је при последњим речима управио телескоп у вис и посматрао.) Видиш ли ти ону масу, која као облак, озго силази.

ЗОРАН: То је Светлана са својим пратиоцима.

(Из облака чују се звуци, а за тим и песма, која се све већма ближи.)

ПЕСМА:

По небесном шару вечнога бескраја
На ваздушној струји што светове спаја,
Ми летимо у висине.
Силазимо у дубине,
Прелетајућ свет;
С облаци се надмећемо,
Хитрој муњи престижемо
Безконачни лет!
Васиона шта је? У њезином крилу
Господари ми смо, отесмо јој силу!
У свемоћи све можемо,
Нашим умом прозиремо.
Најтајнији знак:
Скривенога нема више,
Наше очи разломише
Непознати мрак!

ЗОРАН: Већ су приспели.

ПОЈАВА II.

(Светлана, Биљан, Зора, Лаган и остали долазе.)

ЗОРАН: Добро дошли гости у моје станиште.

СВЕТЛАНА: Наш посао свршисмо потпуно. Са Јупитера прешла сам и на Уран где сам настанила један део насељеника. А гле! Ту је и мој будући супруг Санко. Мишљах да ћу те наћи на Урану, а тебе не беше тамо.

САНКО: Ја сам те очекивао; али како ми твој Зоран не знаде казати хоћеш ли ме посетити, то дођох ево да те на стопедесети дан твојих сватова поздравим.

СВЕТЛАНА: Хвала ти! Хајде, Зоране, да те упознам са нашим гостима са Меркура. Ово је Биљан, посланик са Меркура. Ово је Зора, његова садања супруга, а ово Лаган, њихов пратилац.

ЗОРАН: (Редом се клања.) Хвала, хвала; што сте нашу успомену својом посетом увеличали.

СВЕТЛАНА: Чули су, да ми спремаш поклон, какав у Духо-свету није нико видео. Баш ме занима да дознам шта ће то бити. Већ је година дана како на то помишљам.

ЗОРАН: Само помисли шта сам ти спремио. Један пратип изумрле животиње, од које се на кугли земаљској само два примерка задржало. Пуне три године летео сам за њиховим трагом; али они су се увек вешто скривали међу шибљем и у прикривеним јазбинама. Ухватио сам их пред једном прастаром пећином, баш у часу кад се спремаше на ново бегство. Сад их држим затворене, јер су још помало дивљи, па се бојим да ми не умакну. За ову годину успео сам да их научим нашем говору; те тако ћеш имати прилике да разговараш са животињама, које умеју и да мисле донекле.

СВЕТЛАНА: Та то је, ако се не варам, мајмун?

ЗОРАН: Погодила си! Само то је од оне врсте мајмуна најсавршенијег, која је одавна, пре нашег памћења, изумрла и која се у науци о животињама назива „човек“.

БИЉАН: Човек? Човек? Молим те, каква је то животиња: „човек“?

ЗОРАН: По спољашњем изгледу у многоме на нас личи. Само што нема нашег духа и наше моћи. За Човека би се могло рећи, иако није довољно испитано, да је он из онога типа створова из којих смо ми постали.

БИЉАН: Хм! То је ретка животиња, за коју је вредно било сићи на Земљу.

ЗОРАН: Почекај само; ја сам већ наредио да их доведу.

БИЉАН: Не би згорега било да их окујемо у тешке ланце; јер ако су те животиње дивље, као и остале, оне ће нам умаћи.

ЗОРАН: Немај бриге; ја сам их већ у пола упитомио. А Светлана је вешта укротитељка дивљих зверова; она ће већ наћи начина, како да их сасвим задобије за се.

САНКО: То је, зацело, врло чудно! Животиње, које личе на нас, а немају наше моћи!

ЛАГАН: Како иде? Да ли као четвороножна животиња?

ЗОРАН: Не; сасвим као и ми! Само је врло трома, те не може да пређе за један дан колико ми за секунду. Ха, ево где их доводе! (Раскриљује завесе па улазу.)

ПОЈАВА III.

(Неколико њих улазе вукући за собом гвоздени кавез, у коме стоје затворени Натан и Данијел.)

СВЕТЛАНА: Дивота! Дивота! То је красан поклон.

(Сви се окупе око кавеза и посматрају.)

ДАНИЈЕЛ: (Очајно.) Оче! Оче, колико понижења за Човека!

НАТАН: (Гордо.) Умири се, Данијеле! Судбина последњег Човека таква је. То је закон вечности, који се над нама врши.

ЗОРА: Биљане! Биљане! Погле како је красна ова мања животиња. Личи на нас; није онако длаком обрасла, као она друга.

БИЉАН: А мени се више допада ова друга; много је дивљачнија.

ЗОРАН: Дакле, чујте сад, како сам у зологији означио ову појаву према ономе, што сам сâм лично испитао на њима и што су ми они сами говорили.

Овим животињама било је у науци име: „homo sapiens“; припадала је извесној врсти мајмуна, која, као што видите, у многоме личи на Духо-свет. „Човек“ је постигао између осталих животиња и неко савршенство. Умео је да прави од гвожђа неке покретне справе, које су милиле и једва на дан пролазиле простор од једног крока, што се на њиховом језику називаше „хиљаду километара“. Још је покушавао, да помоћу некаквих справа у вис полеће; али није смео ни до месечеве сфере доћи, јер би се тамо за навек угушио.

Особине „човека“ састављене су из свију животиња, што је доказ да је с њима у нераздвојном сродству био. Тако по храни био је сличан хијенама, јер се и он ранио лешинама поубијаних животиња; а осим тога имао је и особине волова или друге стоке која пасе траву.

Глава Човека, после извесних година, обрасте сва у дугачку длаку, као, на пример, у медведа. Ето погледајте ова мања још није у длаку обрасла, те зато је више нама слична него ли ова већа. – Ове животиње споразумевају се некаквим мумлањем, које називају „говор“ а које би нас јако подсећало на крештање данашњих папагаја.

Али што се тиче ума човечијег, иако се он у велико разликује од осталих животиња, ипак није далеко одмакао. Шта више, могу рећи, да су „људи“ куд камо дивљачнији и крвожеднији од осталих животиња, јер осим тога што су убијали животиње за своју исхрану, они су се и међусобно, од времена на време, клали, те и онако кратак живот још већма прекраћивали. Да то нису чинили, ми би можда имали по више овакових егсемплара.

Да те животиње имају особину да науче и наш духо-збор, о томе се можете уверити одмах.

НАТАН: О, бедно Човечанство! Узоре уображеног савршенства! Подобије Свемогућега; где си да чујеш над собом суд Духо-света, суд будућности?

ЛАГАН: Шта ли то мумла?

БИЉАН: Све је то лепо; ама по моме мишлењу, ове животиње нису наши праоци.

ЗОРАН: Како то мислиш?

БИЉАН: Јер су сличнији мајмуну него нама. А осим тога, у њима нема ни трага бар од зачетка наше моћи. Ево, ми смо у стању, да за час пређемо толико колико они не могу за 10 дана. Својом снагом можемо да летимо и за дан два са планете на планету прелазимо; а њихова је снага и сувише трома, те их једва и по Земљи носи. Њихов ум као и код мајмуна ништа не види. а наш прозире свуда.

ЗОРАН: Али друге животиње нису у стању да науче наш духо-збор, а ове могу.

БИЉАН: Зар си већ заборавио на папагаје? Ето, и они су у стању да науче, па ипак не ћеш ваљда рећи да смо од папагаја постали. Шта више, ја бих могао на основу твојих испитивања доказати, да нам је папагај по сродству много ближи него „човек“, јер он може и да лети својом снагом донекле.

СВЕТЛАНА: Занимљиве животиње.

ЗОРАН: Ето, дакле; ја ти обе животиње поклањам, Светлана. Она што је у длаци обрасла зове се „Натан“, а ова друга „Данијел“. Питај их шта хоћеш, они ће ти лепо одговорити.

СВЕТЛАНА: Отворите кавез нека изађу.

(Кавез се отвора, они обоје излазе.)

ДАНИЈЕЛ: (Угледавши Светлану тргне се од изненађења. За себе.) Је ли могуће? Та то је она, она; мој сан?

СВЕТЛАНА: Натане, Данијеле! Ви сте до сада били у кавезу. Ја вам дајем слободу, ако обречете да нећете бегати.

НАТАН: А где би бегали? Духо-свет је на свакоме месту. Оставите ме да мирно умрем: јер само једина смрт спашће у мени Човечанство које ви до животиње понижавате.

ДАНИЈЕЛ: Ти си, Светлана, дивна! Ја ћу ти бити најпослушнији роб; само не дај да нас као животиње понижавају. Та наши оци твоји су праоци. Поштуј у нама зачетак твога савршенства; јер да не беше нас, зар би могло бити вас, сретнога савршенства, које вечношћу дише.

СВЕТЛАНА: Добро сам разумела. Чуваћу да вас ко други не одведе. Где ја будем, бићете и ви. Још ових дана путоваћемо на Астреју.

ДАНИЈЕЛ: То је, за нас смртне, немогуће. Ми би се у томе лету угушили.

СВЕТЛАНА: Како то?

ЗОРАН: Престали би живети, као и друге животиње, које са Земље преносимо.

СВЕТЛАНА: Тако! Е онда вас нећу са Земље кретати. Али кад ја не будем овде, ви ћете бити под присмотром мојих.

НАТАН: Чини, како ти је воља. Некада је Човек, као мудрац, седео уз колено царева. Ах, где су сада ти величанствени цареви да виде људску мудрост у кавезу животињскоме?

СВЕТЛАНА: Ти рече цар? Шта значи то?

НАТАН: Срећни створови, који немате ни појма о бедној прошлости људи. Цар, то је био господар над свима људима. Сви су људи морали да на његов миг раде оно што он заповеда. Хтедне ли он да гину, они су гинули. Он се бринуо за свој народ, да га од опасности сачува; а ко не би слушао њега он га је могао и на смрт осудити.

СВЕТЛАНА: Дакле, цар је била некаква савршенија и снажнија животиња од свију вас?

НАТАН: То не! Он је био Човек као и ми. Рађао се као ми; тако је живео, па тако је и умирао као и ми. Али људи морадоше имати некога, који ће им заповедати и који неће дати да се међусобно до последњега покољу.

СВЕТЛАНА: Кукавне животиње! Природа их је на рођењу на смрт осудила, па им је и тај кратки живот био дуг, те су га се пре времена отресали. Узалуд се мучим, али ја не разумем зашто би се међу собом исклали!?

НАТАН: Јер је сваки Човек сматрао, да он треба да има све, па је од других и грабио. Они од којих су поједини приграбили све, били су гладни и жедни: живели су у беди и невољи. Кад год је пак тим гладним и жедним, бедним и невољним додијало трпети муке, они покушаваше да отимљу од оних, који уживају, па су се тако често међу собом клали.

СВЕТЛАНА: Ништа не разумем!

НАТАН: И нашто ти да разумеш. Ви којима је вечност поклонила своју моћ и не можете разумети све оно, што су смртни разумевали и осећали.

БИЉАН: Тако је! И ја сам често гледао како се разне животиње једна с другом кољу; али никада нисам опазио да се кољу животиње од једне врсте. Међер је Човек био најопаснија звер.

ЗОРАН: Чули сте, дакле, све о стању ових животиња. Да се нису узајамно клали можда данас тај сој животиња не би био овака реткост за нас.

СВЕТЛАНА (Пришав Данијелу.) Како је сличан нашем облику. Па нема на себи ни оног медвеђег руна, које Натан има.

ДАНИЈЕЛ: (За се.) Ово је дакле створ жене о којој сам сањао у песмама славног Човечанства. То је она вила, што се купаше у реци? Шта је то, што ме привлачи њојзи?

БИЉАН: Светлано, хоћеш ли ми уступити тога Данијела да га собом одведем?

ДАНИЈЕЛ: Не, не, Светлано! Боље да ме на овом месту убијеш, него да се од тебе раставим! Та ти си остварена јава мојих снова, о којима мишљах тако дуго. Бојао сам се Духо-света, па сам хтео бегати; али сад? Сад се одричем слободе, одричем се смрти, коју сам тако жељно тражио, те да се избавим од понижења. Јер твој један поглед распаљује у мени нов живот; отвара ми очи да погледам у лепши свет најмилијих нада мојих. О, не дај ме, не дај никоме! Пусти да ту, крај твојих ногу, умрем, слушајући умиљати звук твојих речи, гледајући те лепе очи, које ме тако опише!

СВЕТЛАНА: Чуо си, Биљане, шта вели. Но баш и кад бих ти га поклонила ти га не би могао ни до Месечеве сфере однети, а да се не угуши.

БИЉАН: Знам; али ја имам начина да га пренесем.

СВЕТЛАНА: Каквог?

БИЉАН: Наредићу да му се кожа лепо одере и испуни.

СВЕТЛАНА: То нема смисла! Зар није боље имати жив пример пред очима?

НАТАН: Јадно дете! То осећање није од овога света. Не разуме, Данијеле, оно што си јој казао.

ДАНИЈЕЛ: Ужасна жено! (Пада оцу у наручја.)

НАТАН: Умири се, сине! Време ће утишати твоје болове.

ДАНИЈЕЛ: Никад! Никад! Бити понижен од онога кога обожавамо, то је паклени ужас! О, камо среће, да се не дадосмо живи у руке овим чудовиштима!

ЗОРА: (Биљану.) Ти знаш зашто смо са Меркура амо послати? Ми морамо имати, ма једну од ових ретких животиња.

БИЉАН: Чула си да не даду!

ЗОРА: Светлана ће скоро отпутовати. Покушај онда да их кришом примамимо.

БИЉАН: Пст! Чуће нас!

ЗОРА: Пристајеш?

БИЉАН: Добро: Примамићемо их оба. Једнога теби, а једнога мени. (Из врта cе чују звуци тихе мелодије.)

ЗОРАН: Слушајте само. Ову мелодију, која нам из врта долази успео сам да створим помоћу ваздушних струја. У врту се она још боље осећа, нарочито њезин шум сједињен са шуштањем лишћа. Ако хоћете, хајдемо у врт.

(Мелодија бива јача. Светлана и остали, по такту мелодије певају.)

Све што стоји
И постоји;
Све што кружи
Нама служи.
Васеленски свет:
Нашом руком устављамо,
Нашим дахом управљамо,
Свију струја лет!

(Оду сви осим Биљана, Лагана и Зоре.)

ПОЈАВА IV.

БИЉАН: Чујте, дакле, како сам намислио. Ти, Лагане, гледај да одмамиш оба створа на крај врта, на „Светланин брежуљак“. Под високом палмом чекај нас; а ја и Зора забављаћемо за то време Светлану и остале нашим Сатурналијама.

ЗОРА: То ће тешко ићи; јер Данијел бега од тебе. Он се неће одмицати од Светлане, иако му је она слободу дала. Него, како би било, да сама покушам, те да га домамим?

БИЉАН: Како ћеш ти то учинити?

ЗОРА: Не знам ни сама. Али све ми се чини, да оно, што је онако силно узвикивао, има неког смисла који ми не појмимо. Да ми је да будем насамо с њиме, ја бих га убрзо разумела.

БИЉАН: А ми хајдмо! Свакако их ваља домамити. Чисто уживам кад помислим како ћу поред испуњеног медведа и мајмуна имати још и две ретке животиње, које се у зоологији називају: „човек“.

ЗОРА: Ако се у Месечевој сфери и угуше, ми ћемо их лепо одерати и кожу им испунити.

ЛАГАН: Уклонимо се; ево некога!

(Оду сви.)

ПОЈАВА V.

(Долази Светлана; за њом Данијел.)

ДАНИЈЕЛ: Стани, стани! Ја не разумем шта се то са мном догађа Кажи ми, ко си ти, чаробнице? Каква је моћ у твојим очима, које ме тако привлаче? Јеси ли ти дух, који има ту силу да очара смртнога, да га мами за собом, докле га за навек не упропасти?

СВЕТЛАНА: Буди послушан и покоран, па ћу те чувати, не уклањај се од мене!

ДАНИЈЕЛ: Да се уклањам од тебе? Да бегам? А зар може побећи сенка испред светлости? Је ли побегла Земља испред Сунца, које је својим животом загрева? Слободу своју погазих само да теби робујем.

СВЕТЛАНА: Добро створење. Забављаћу се чешће с тобом. Хајде за мном!

ДАНИЈЕЛ: За тобом у вечност! (Оду.)

ПОЈАВА VI.

(Улазе Лаган и Зора.)

ЗОРА: Буди спреман, Лагане! Ја одох да их раздвојим, а ти нас чекај тамо.

ЛАГАН: Не брини; само ти изврши као што ваља.

ЗОРА: До виђења! (Оду на две стране.)

ПОЈАВА VI.

(Данијел разјарен улети с ножем, за њим Натан.)

ДАНИЈЕЛ: Где смо ми? Је ли ово тај нови свет? Јесу ли ово најсавршенији створови у Васиони, који не разумеју моје осећаје? Бежимо, бежимо, оче, из овог пакла; јер тако ми свега, овим ћу ножем раскинути болове што ми срце раздиру!

НАТАН: Ти си ван себе, те нећеш да схваташ свој положај према овоме свету. И њихов ум и осећаји удешени су са свим друкчије. Не знају они шта значи све то, што као ужас бесни у срцу твоме. Буди паметан и разуми једном, да смо ми животиње на тако ниском ступњу, од кога су они далеко измакли. Јер онај, који у бесконачности живи и не може осећати као ми нити имати онакових жеља као што су наше. Умири се! Јер од тога очајања само себе штетиш, а успети никад не можеш.

ДАНИЈЕЛ: Ох, оче! Оче! Мудрацем би те називало некадање Човечанство; али сва твоја мудрост то је слаби дах поветарца, који би хтео да заустави узбуњено море мојих осећаја. Зар не видим и сам, како је узалудно трошити најсветији пламен душе своје, пред хладном мумијом, коју никада загрејати нећеш? Али ко може заповедити срцу да се умири? Ко ће зауставити холују што ми ум и душу растрза? Да ли ја? Ти? Ха! ха! ха! Та ја ћу полудети!

НАТАН: Јадно дете! Ти и не осећаш, како твоја туга раздире живот мој. Ако не штедиш себе, а оно поштеди ово неколико дана што ми још за живот остају. Та зар не видиш како ме је саломио овај очајни положај, већ се и сам трудиш да довршиш оно што очајање са мном чини?

ДАНИЈЕЛ: (Баци нож.) Тешко нама!

НАТАН: Обећај ми да нећеш без мене ништа чинити. Ја те молим за то! Ако нећеш да поштедиш себе, а ти се смилуј на ове седе власи, на старост моју; смилуј се, сине, ја те преклињем! (Склапа руке и хоће да клекне; Данијел га брзо подиже.)

ДАНИЈЕЛ: Оче! Оче! Ти желиш да у самртним мукама живим!

НАТАН: Смилуј се! Смилуј!

ДАНИЈЕЛ: (Борећи се собом.) Покушаћу… али… ха, како је тешко живети!

НАТАН: То је последња жртва, за коју те у име Човечанства, које у нама изумире, молим. Ти треба да живиш и да побеђујеш самога себе. Тако ћеш само показати да си достојан славних предака, да си Човек! Дај ми руку! Добро је тако. Ето, видиш? Та мила рука треба да склопи очи, кад Свемогући захте да ме позове себи. Тако, тако, изведи ме на свеж ваздух; овде ми је загушљиво. А ти зар нећеш у врт?

ДАНИЈЕЛ: (Водећи га вратима.) Не, оче! Ја ћу доцније.

НАТАН: Само се не задржавај дуго. Самоћа највише убија; а и мени тешко самом, без тебе. (Оде.)

ПОЈАВА VIII.

ДАНИЈЕЛ: (Сам.) Па ипак ћу још једном покушати. Није могуће да она не зна шта је то бол срца! Или се можда савршенство ових створова и огледа у томе: „вечност и мртвило“ живети и не осећати ништа!

ПОЈАВА IX.

(Долази Зора. Зора и Данијел.)

ЗОРА: Једва те нађох.

ДАНИЈЕЛ: Шта хоћеш са мном?

ЗОРА: Хајдмо.

ДАНИЈЕЛ: Куда?

ЗОРА: Тамо, под оном палмом очекује те Светлана.

ДАНИЈЕЛ: (Више за се.) Мој зао удес.

ЗОРА: Хоћеш ли, дакле?

ДАНИЈЕЛ: Не, не могу! Не смем! О, Боже мој! Куда да се склоним? Где да се сакријем испред оне ледене санте, која ми живот и наду замрзава?

ЗОРА. О чему размишљаваш?

ДАНИЈЕЛ: (Хвата је за руку.) Кажи ми ти, Зоро; објасни ми, да ли у Духо-свету имаде ма труни од осећаја.

ЗОРА: Разуме се, има!

ДАНИЈЕЛ: Хвала, Свемоћноме; онда ипак неће утрнути последњи зрак наде моје.

ЗОРА: Какве наде?

ДАНИЈЕЛ: Осећате ли у срцу љубави?

ЗОРА: Како? Не разумем.

ДАНИЈЕЛ: Љубав, љубав! Или се то у вашем свету друкчије каже? Ето, нпр. ти си Биљанова. Каква те је страст на то навела? Јеси ли осећала што год необично у срцу, у души својој?

ЗОРА: Не знам шта бих могла осећати.

ДАНИЈЕЛ: Разуми, дакле: јеси ли осећала ма какву потребу да будеш Биљанова?

ЗОРА: Нема сумње, јесам!

ДАНИЈЕЛ: Хвала Богу! Кажи ми сада, да је ма ко други, осим њега, хтео да будеш његова, би ли ти напустила Биљана? Би ли казала: „Ма чија била, то је све једно“?

ЗОРА: Бих! Та сваки је једнак.

ДАНИЈЕЛ: Па ипак немогуће је да немате узвишенијих осећаја. Можда ме ниси разумела добро? Представи себи ово. Настала је ноћ; тамна ноћ! Све је поспало; свуда влада мир. Ти седиш са Биљаном сама; разговарате. Он спушта своју руку на тебе. Зар у том часу не осећаш, како те подузима пламен? На твојим усницама гори паклена ватра, и ти не можеш да одолиш срцу а да се не дотакнеш том светом ватром, пламеном љубави, његових усана. Не осећаш ли у томе часу, како ти у грудима силније куца, а недра се распињу, хоће да пукну? И у томе маху и не знајући за што, ти га силно загрлиш, очи ти светле, горе, али ти ништа не видиш, ништа не осећаш до само то да га љубиш и да би најсретнија била, кад би у томе часу, попивши до дна пехар љубави, на његовим грудима умрла?

ЗОРА: Тако што ми не разумемо! Управо, каква је то ватра што на уснама гори? Можда неки нагон, који међу вама, животињама, постоји?

ДАНИЈЕЛ: (Јетко.) Мумијо! Зар би ти било сад свеједно, кад би видела Биљана у вези са којом другом?

ЗОРА: Свеједно! Он је господар своје воље, као и ја и други.

ДАНИЈЕЛ: Та то је ужасно!

ЗОРА: Можда би ово Биљан боље разумео; ја не разумем ништа.

ДАНИЈЕЛ: Жено, душе, како да те назовем. Зар баш нема ничега што вас на живот креће? Зар нема ничега да те једном створу привуче више него другом.

ЗОРА: Нема!

ДАНИЈЕЛ: (С болном иронијом.) И то је савршенство!

ЗОРА: А тебе, зар привлачи?

ДАНИЈЕЛ: Ох, камо среће да не привлачи. То би ме спасло. Не бих ни ја помишљао на оне дивне очи, у којима се сјединише рај и пакао да распламте и у прах сруше, па из трошног праха да ме на ново подигну. Ох, Светлано!

ЗОРА: Дакле, тебе привлаче очи њезине?

ДАНИЈЕЛ: (Боно.) А она је тако хладна! Та само да ме разуме; да схвати шта значи ова ватра, био бих најсретнији и у болу своме. Али не, и она живи без осећаја; она их нема, па их и не разуме!

ЗОРА: Тебе, дакле, очи маме? Хм! То је зацело чудновато? Желиш да се својим уснама дотакнеш очију? Па лепо; оди мени и учини то. Баш ме занима шта ће за тим бити!

ДАНИЈЕЛ: Проклети створе!

ЗОРА: Хоћеш ли?

ДАНИЈЕЛ: Иди, иди! Твоје ме очи не маме. Ја сам Човек, па ми нису све једно ма чије очи.

ЗОРА: (Хвата га за руку.) Хајде са мном!

ДАНИЈЕЛ: Остави ме, нећу!

ЗОРА: Не остављам те више. Ти си мој!

ДАНИЈЕЛ: Али шта хоћеш са мном? Ти ниси Светлана, ја само њу љубим!

ЗОРА: Свеједно! Ти мораш поћи са мном (Вуче га излазу.)

ДАНИЈЕЛ: (Отима се.) Ја ћу викати!

ЗОРА: Узаман! Док они чују, ми ћемо бити већ далеко. Биљане!

ПОЈАВА X.

(Утрче Биљан и Лаган.)

БИЉАН: Је ли готово?

ЗОРА: Држ’те га!

ДАНИЈЕЛ: Пуштајте ме! Пуштајте! Оче! Светлано! У помоћ!

ЗОРА: Заклопите му уста!

БИЉАН: Убијмо га, то ће бити најбоље! (Дохвати нож.)

СВЕТЛАНА: (Из врта.) Ко је тамо? Похитајте у одају! (Граја. Биљан и Лаган подигли Данијела и трче излазу. Завеса пада.)

ЧИН II.

У врту Зоранову. Врт је обрастао тропским растињем и цвећем. Међу палмама и џбуњем хладњаци. У дну врта женски кип, налик Венусу.

ПОЈАВА I.

(Данијел стоји пред кипом; са прекрштеним рукама посматра.)

ДАНИЈЕЛ: Још један остатак људске уметности. Античка вештина постигла је у њојзи своје савршенство. Како је дивна скамењена божица! Само што не проговори. Та то је твој лик, Светлано! Познајем та хладна уста по којима се прелива зорино руменило; то мраморно чело на коме почива вечити мраз. Сиђи, о, сиђи, хладни кипе! Зар је тако немоћан прометејски огањ, који из моје душе букти? Осећаш ли како те загрева? Ево, ево, ја ћу унети ватру живота у хладни камен. (Загрли кип и љуби га.) Проговори! Подигни камене руке да ме од себе отиснеш. Расклопи мраморна уста да узвикну пламеним гневом: „Одлази, недостојни; овако савршену лепоту не скрнави твојим уснама!“ Ама ти ћутиш? Ти не осећаш? Сиђи! Ха, ха, ха! Камено потомство твоје креће се и живи; али не животом и болима људским; њега храни неосетљива вечност; оно живи у хладној смрти, хладна стено: Чујеш ли, чујеш? Нису ово деца Човечанства, него твоја. Та шта ме погледаш тим мртвачким погледом? Ја хоћу живот а ти ми нудиш смрт! склањај се од мене, гадна утворо, или тако ми спаса, ја ћу те сад у прах сурвати! (Обухвата кип да га извали.)

ПОЈАВА II.

(Натан који је на последње речи дошао и Данијел.)

НАТАН: Стани, безумниче!

ДАНИЈЕЛ: Ха, ха, ха! Мудрац; Ево мудрога Човека! Код њега је скривена тајанствена књига победе! Из ње се он учи варљивим мађијама. Човече, шта хоћеш од мене? Зар не видиш ову силну буру, која је завитлала грдне таласе да потопе трошну лађу, коју си својом руком у пропаст отиснуо? По разјареном небу витлају се грдни облаци, а гром се пролама и потреса Васиону. Слушај, слушај, како хуји! На крилима вихора узјахала је гадна хавет, разјапила је чељусти и урла страховитим гласом; а пламеним бичем шиба бесне коњице! То је онај страховити титан, који је са својих грбина збацио куглу земаљску и раскинувши окове, који га стезаху, јури сада да је у прах поруши. Ено га, ено! Осећам оштре канџе његове како се забадају у срце Земљино. Гони бесну неман! Отерај је у бездно неврата, да не потопи немоћни брод, у који си најмилије благо сложио! Шта? Ти нећеш? О, милост, милост! Смилуј се на несрећног Данијела! Спасавај га, докле га нису бесни таласи собом одвукли!

НАТАН: Сине мој!

ДАНИЈЕЛ: Оче, јадни оче! (Наслања се на кип и бризне у плач.)

НАТАН: Плачи, плачи! За очајну душу сузе су мелем, који утишава бол. Јадно дете! пољуби га у чело горка је судбина наша; а теби је намењено, да на својој души понесеш највећи терет васцелога Човечанства.

ДАНИЈЕЛ: Да силна терета!

НАТАН: Таква је воља судбине, а ми смо дужни сносити све боле и невоље, снагом Човечанства.

ДАНИЈЕЛ: Докле нас ти боли у гроб не одгоне.

НАТАН: Докле их не савладамо.

ДАНИЈЕЛ: Ох, Боже! Је ли ово твоја воља да тако страдам?

НАТАН: Умири се! Зар не видиш да си још слаб од ране, коју ти Биљан зададе? Да не беше Светлане, данас те не бих живога гледао. Само њојзи имаш да захвалиш за нови живот.

ДАНИЈЕЛ: Боље кажи: за нову смрт!

НАТАН: Безумниче! Из тебе не говори Човек!

ДАНИЈЕЛ: Зашто да ме спасе. кад ми је смрт сто пут милија? Она је извидала једну рану, али ко ће ми извидати ону, коју ми је она сама дубоко у срцу и души оставила?

НАТАН: Време и познавање самога себе.

ДАНИЈЕЛ: Спори видари!

НАТАН: Али и поуздани.

ДАНИЈЕЛ: Не могу их дочекати; јер овом болу нема лека.

НАТАН: Дочекаћеш их, ако у часу очајања будеш помишљао на твога старог оца, који има једину сласт живота да на твојим рукама издахне. Та ти волиш свога оца; је ли да ћеш за ради мира његовог себе савлађивати?

ДАНИЈЕЛ: Зар не видиш како се трудим?

НАТАН: Видим и нека си благословен, сине мој! Утешиш ли мене, старога, и тебе ће Бог утешити.

ДАНИЈЕЛ: Да Бог да!

НАТАН: Зоран ме је послао теби да те њему одведем. Иди, сине, јер је опасно да се сам у врту бавиш. Биљан тражи, прилике да те наново ухвати.

ДАНИЈЕЛ: Где је Зоран?

НАТАН: У својој одаји. Он се спрема на пут.

ДАНИЈЕЛ: Добро, ја идем. (Оде.)

ПОЈАВА III.

НАТАН: (Сам.) О, вечна сило! Ти, која владаш световима и покрећеш Васиону; ти свемогући! Желео сам да ме примиш себи? а сада те молим: Оснажи ме, продужи живот мој ради оног невољника! Дај ми само толико моћи да га утешим и на прави пут изведем, па ме онда узми себи! (Седа под хладњак и замисли се.)

ПОЈАВА IV.

(Долазе Светлана и Санко.)

СВЕТЛАНА: А где је отпутовао Зоран?

САНКО: На Меркур. Повела се тамо распра о тим твојим животињама. Биљан и Зорка доказивали су да су те животиње нека врста „папагај-мајмуна“ а никако наши праоци од којих смо ми постали. Лаган напротив вели, да је то врста неких мајмуна која је била отац нашим праоцима. Сад замисли, због те две животиње начинила се читава гунгула. Нико не ради ништа, него се поделили у два табора па ту већ 10 дана само седе и размишљавају. Сви су послови, услед тога, застали: кише падају једнако, а они ни да се сете, те да Зорановом справом уклоне сувишне облаке. Казали су, да ће тако седети и једнако размишљавати све докле им не набавите да се једном коначно расправи то замршено питање.

СВЕТЛАНА: Па шта ће им Зоран тамо?

САНКО: Да им објасни ствар и да их умири. А после тога, мени се чини да је ту и Биљанова рука умешана. Мислили су, ако уклоне Зорана од куће да ће тим лакше похватати те животиње.

СВЕТЛАНА: Зар је Биљан овде?

САНКО: Ту је. Он се са Зорком прикрива међу грањем и лишћем палмовим.

СВЕТЛАНА: Баш ти Меркуријанци! Хтели би све реткости земаљске да себи приграбе.

САНКО: Шта ћеш, кад им је таква нарав. Тек нешто се и за њих мора учинити. Ето, неће ништа да раде. Једнако седе, па веле: „Макар се и Меркур под нама провалио ми ћемо само размишљавати и нећемо се маћи!“

СВЕТЛАНА: Па добро, добро. Поклонићу им једну животињу, само нек се стрпе мало.

САНКО: Како, јеси ли их већ упитомила?

СВЕТЛАНА: Натана јесам. Али Данијела никако. Ја га једнако проучавам. Нашла сам да несавршенство и њихова смрт долази од многих болести које се са њима рађају и за које он вели да се зову „љубав, мржња“.

САНКО: А није ти изближе објаснио, шта значи то?

СВЕТЛАНА: Он ми је објаснио, само ја не могу никако да разумем.

САНКО: А ти припази ноћас. Зорка је нагонила Биљана да још сада узму Данијела.

СВЕТЛАНА: Ноћас ћу бити сама; ти остани код мене.

САНКО: Остаћу, јер ме је и сам Зоран молио.

СВЕТЛАНА: Добро. Колико дана?

САНКО: Само 10.

СВЕТЛАНА: Не заборави да сутра изађемо мало преко мора а треба да спремиш још кога да ти буду на руци, ако би Биљан што покушао.

САНКО: Не брини: ја одох да наредим.

(Оде.)

ПОЈАВА V.

(Светлана полази хладњаку и спази Натана.)

СВЕТЛАНА: А гле, ти си, Натане? Где је Данијел? Како му је?

НАТАН: Већ је устао. Рана му је подпуно залечена.

СВЕТЛАНА: Дакле, сад му она неће сметати да ходи и говори?

НАТАН: Не.

СВЕТЛАНА: И сад је здрав?

НАТАН: Од Биљанове ране да; али од оне, коју си му ти надала он јако болује.

СВЕТЛАНА: Како то?

НАТАН: Зар није говорио с тобом?

СВЕТЛАНА: Јесте: али ја га ни мало нисам разумела. Видим да нешто хоће, али шта, то не зна да ми каже. Вели, да ће због мене умрети, да ће се убити.

НАТАН: Јер те љуби.

СВЕТЛАНА: То ми је и сам казао; али ја не могу да разумем шта хоће с тим.

НАТАН: А то и јесте прави узрок од чега пати.

СВЕТЛАНА: Можда ћу га доцније и разумети. Где је он?

НАТАН: У својој одаји.

СВЕТЛАНА: Кажи му да дође.

НАТАН: Одмах. Дао би Бог да га ма како разумеш! (Оде.)

ПОЈАВА VI.

(Светлана сама.)

СВЕТЛАНА: Занимљиве животиње. Баш добро што их је Зоран похватао те их могу из ближе посматрати. Дакле, такви су били наши праоци? Чудновато! Умирали, гинули, од најмањег поветарца зазирали! Љубав, мржња, незадовољство. Ове чудне неразговетне речи све их то покретало на скору смрт, а ништа им није живота давало. То ће можда и бити узрок што нису, као и ми вечити.

ПОЈАВА VII.

(Долази Данијел. Светлана је у хладњаку, седи и посматра га.)

ДАНИЈЕЛ: (Не видећи је.) Па ипак неки унутрашњи глас наде као да ми каже: „Немој веровати!“ Можда су други појмови, којима они означавају своје осећање; можда је други начин, којим се код њих заталасава море среће и болова љубавних, а ја не знам да га пронађем само? Ко зна? Можда ја нисам имао право до сада? Живети а не осећати! Не знати за борбу у души, то је немогуће! Не, не, она мора осећати! Ако су ти осећаји код ње и успавани, ја ћу их пробудити. Ватром моје љубави запалићу душу њезину! Та један зрачак што у мени пламти, кад би се дотакао срца њезиног, не бих пожалио да умрем. Страшно је то живети међу неосетљивим лешевима, који се крећу; међу каменим киповима, који су вечито хладни.

СВЕТЛАНА: (Која га једнако мотри.) Како је опао! Данијеле!

ДАНИЈЕЛ: (Угледав је.) Ти си ме звала, Светлано?

СВЕТЛАНА: Звала сам те. Ходи овамо. Тако, посади се ту, код мојих ногу. Хоћу да се забављам с тобом. (Данијел седа код ногу њезиних.)

СВЕТЛАНА: (Ухвати га рукама за главу и управља у вис.) Погледај ме у очи; како су ти зенице светле; чисто пламте.

ДАНИЈЕЛ: Тако, тако! Не уклањај само те лепе ручице. Гледај ме, само гледај; та и твоје очи пламте чудним пламом. О, што неће да ме сажежу, убију.

СВЕТЛАНА: Зар није боље живети?

ДАНИЈЕЛ: За мене, не! Онај, који би ме убио, спасао би ме.

СВЕТЛАНА: Твој отац друкчије мисли. Он хоће да ти живиш.

ДАНИЈЕЛ: Јер ме љуби; јер би и он од туге за мном умро.

СВЕТЛАНА: Љубав? Туга? Колико сам пута чула за та чуда, која су ваше племе затрла. То су опаке болести.

ДАНИЈЕЛ: (Тужно.) Зацело!

СВЕТЛАНА: А ти сада патиш и од туге и љубави?

ДАНИЈЕЛ: (Гледа је жељно, држећи је за руку.) И љубави!

СВЕТЛАНА: А што ме тако гледаш? Та твоје се лице мења!

ДАНИЈЕЛ: Ћути, ћути; овако ми је добро!

СВЕТЛАНА: Да питам Санка; можда ће он знати, како се љубав лечи?

ДАНИЈЕЛ: Ох, не спомињи ми то име. Он ми не може помоћи. Мелем почива само у једној руци, у твојој, Светлана.

СВЕТЛАНА: Па што ми не кажеш како се зове?

ДАНИЈЕЛ: (Нежно.) Љубав?

СВЕТЛАНА: Опет: љубав! Где да је нађем?

ДАНИЈЕЛ: У срцу, Светлано! Тамо где почива успавано легло свију страсти. У души, где је извор живота.

СВЕТЛАНА: Тако, дакле: у срцу? Сад разумем! Љубав и туга леже у срцу. Свима невољама што те муче узрок је срце. Али како да те од срца спасем? Зар би га могла ишчупати из тебе, а да те не упропастим?

ДАНИЈЕЛ: (Очајно.) Та ти га већ чупаш!

СВЕТЛАНА: Шта ти је сад? Ти си побледео?

ДАНИЈЕЛ: (Спушта главу у њено крило.) Остави ме да се ту одморим. Та то је ужасно?

СВЕТЛАНА (Покрива му лице рукама.) Како је овде врело.

ДАНИЈЕЛ: Јер ме жеже.

СВЕТЛАНА: Да л’ ти је тешка та ватра?

ДАНИЈЕЛ: И сувише! Ако је ти не ублажиш, сагореће ме.

СВЕТЛАНА: Само како? Ја већ пристајем.

ДАНИЈЕЛ: (Диже се.) Пристајеш? Ходи! Дозволи ми да пољубим те очи. Дај да притиснем моје усне на најсветлије огледало у коме се твоја душа огледа.

СВЕТЛАНА: Добро; учини тако.

ДАНИЈЕЛ: (Весело.) Хоћеш? Ја сам спасен; јер ти већ осећаш.

СВЕТЛАНА: (Сагиње своје лице њему.) Но? (Данијел је загрли и љуби једнако.)

СВЕТЛАНА: Данијеле, пуштај! Шта ти је?

ДАНИЈЕЛ: (Држећи је још.) Осећаш ли? Да ли осећаш сад?

СВЕТЛАНА: Пусти ме! Како да не осећам? Ето, хоћеш да ми подереш хаљину.

ДАНИЈЕЛ: (Пушта је, с болом.) Да подерем хаљину? Та то је ужасно.

СВЕТЛАНА: Дакле, то је пољубац?

ДАНИЈЕЛ: На мраморном кипу!

СВЕТЛАНА: Па сад какву си корист тиме добио?

ДАНИЈЕЛ: Корист? — Ха, ха, ха!

СВЕТЛАНА: Неразумљиво! Толико патити само за то да се својим уснама туђег образа дотакне?

ДАНИЈЕЛ: Небо, где сам ја? Је ли ово жена?

СВЕТЛАНА: Већ је и сумрак. Хајдемо дома.

ДАНИЈЕЛ: (Узбуђено.) Немој још; почекај… не сад! Ја не знам како ћу провести целу ноћ без тебе. Волео бих да се ни за часак од тебе ме растанем.

СВЕТЛАНА: Па то је лако: хајдмо у моју ложницу. И сама не желим да ове ноћи будем без тебе; јер сам дознала, да ће Биљан покушати своју отмицу још једном.

ДАНИЈЕЛ: (Радосно.) У твоју ложницу? Чујем ли добро?

СВЕТЛАНА: Но? Зашто се устежеш? Зар нећеш?

ДАНИЈЕЛ: Идоле мој! Како те обожавам! Хајдмо, о, хајдмо!

СВЕТЛАНА: Хајдмо, дакле! (Ухвати му руку и пођу.)

ДАНИЈЕЛ: Јеси ли видела како је први пољубац моју тугу олакшао?

СВЕТЛАНА: Да сам знала да је у томе твој лек, одавно бих ти га дала.

ДАНИЈЕЛ: Дакле, нећеш бранити кад год то захтем?

СВЕТЛАНА: Кад год ти је воља. Тиме ми не одузимаш ништа.

ДАНИЈЕЛ: (Обухвати руком њезин пас.) Погледај само, мила Светлано, како се у тамној вечери прелива руменило залазећег сунца. Ето тако ти је сада и у мојој души. У вечитој тами почивала је она, а сада је као руменило сунца озарава онај први пољубац. Гледај, диви се! Јер све ово руменило, које се над сананом природом као осмејак дивне божице прелива утрнуће, а на место њега завладаће тамна ноћ.

СВЕТЛАНА: То је сасвим природно.

ДАНИЈЕЛ: Али ова ноћ неће бити пуна таме. Ватром љубави моје ужећи ћу две најсветлије звезде небесне, које ће милим зрацима озарити стазу моје љубави.

СВЕТЛАНА: Какве звезде?

ДАНИЈЕЛ: (Нежно.) Твоје очи!

СВЕТЛАНА: Мислиш да су оне толико светле?

ДАНИЈЕЛ: Још светлије.

СВЕТЛАНА: (Гледа га.) Ти опет бунцаш? Шта ти је сад?

ДАНИЈЕЛ: Ћути, ћути! Не буни ми снове, који се у мојој души јављају. Пусти ме да сањам о оном што сам угледао још онога дана, кад се ти играше покрај реке са цветом ружице. Још онда хтедох припасти твојим ногама те да те замолим за ропство. О, како сам завидео ружици чије си листиће својом руком кидала.

СВЕТЛАНА: Променио си се. Ниси више блед, као малочас, а очи ти блаже сјају.

ДАНИЈЕЛ: Јер си упитомила звера, који ми пакленим канџама срце раздираше.

СВЕТЛАНА: Покушаћу да га са свим упитомим. Хајдмо. (Оду.)

ПОЈАВА VIII.

(Долази Натан и застаје, гледајући за њима.)

НАТАН: Безумно дете! И не опажа да се то на њега насмешио варљиви зрачак среће. Притајио се бол само за то да са јачим бесом доцније плане. Не, Данијеле. У њезиној души нема оне моћи, која разблажује. Љуто си се преварио ако мислиш да ћеш тим пламеном камен запалити, да ћеш човечанским осећањима пробудити дух идеала. У заносу своме и не видиш да си то загрлио онај исти мраморни кип који си мало час хтео у комађе разбити. (Пође.)

ПОЈАВА IX.

(С једне стране долази Биљан а са друге Зорка.)

БИЉАН: Стој!

ЗОРА: Стани!

НАТАН: Шта ћете са мном?

БИЉАН: Ти знаш.

НАТАН: (За себе.) Свршава се! Збогом, Данијеле!

ЗОРА: Не требаш нам ти; него кажи где је Данијел?

НАТАН: Не знам.

БИЉАН: Нећемо ти ништа, ако кажеш где је он?

НАТАН: Шта хоћете с њим?

ЗОРА: Обећали смо да се без њега не враћамо на Меркур.

НАТАН: Ама разумите. Ви га не бисте могли тамо живог однети.

ЗОРА: Шта то мари? Ми ћемо му још овде кожу испунити.

НАТАН: Ја не знам где је.

ЗОРА: Ми смо га видели кад га је Светлана собом одвела. Биљане, чувај ти тога, а ја одох за њима

НАТАН: Узалуд она те неће пустити.

БИЉАН: А ти га изазови.

НАТАН: То нећу никад учинити!

БИЉАН: Нећеш?

НАТАН: Никако!

БИЉАН: Ама разуми, глупа животињо, ми смо обећали, да га још ове ноћи однесемо

НАТАН: Обећајте ми да га нећете дирати, па онда узмите мене. Поштедите га! Та он је тако млад! А и на што вам он? Он неће бити тако занимљив као ја, јер нема ни ово браде ни косе. Та он се готово и не разликује од вас. А ја? Ја сам са свим друкчији, ето видите!

БИЉАН: Шта велиш, Зоро?

ЗОРА: Ја бих волела оног. Ах, кад већ није друге…

БИЉАН: Онда ћемо овога. (Вади нож.)

НАТАН: Стани, још мало. Да погледам последњи пут на плаво небо и на одају мога Данијела. Збогом, сине мој! Својом ћу крвљу искупити живот твој! Тако! Сад сам готов. Удрите! (Биљан замахне ножем.)

ПОЈАВА X.

(Улази Санко са неколицином.)

САНКО: Охо, Биљане! Нећемо тако.

БИЉАН: Остави да свршим посао. Ја га морам имати.

САНКО: Знам, знам; али Светлана ти није дозволила.

ЗОРА: Ако не дате овога, ми ћемо примамити Данијела. Ја га морам за себе укротити.

САНКО: Тако што само Светлана може.

ЗОРА: Ушла сам јој у траг. Сад и ја знам како се „Човек“ укроћује.

САНКО: Покушај, ако можеш!

ЗОРА: Баш малочас она га је, на овом месту, кротила. Прво је метнула његову главу у своје крило, а затим је прислонила своје лице на усне његове; па га је на послетку позвала у одају да тамо укроћавање продуже.

САНКО: Хајдмо њима. И мене занима та млада животиња, која толико дивљачи. Ова је већ са свим питома. (Оду.)

НАТАН: Ах, да? Ми смо животиње, које сада укроћавају!

 

ЧИН III

(Врт, као у другом чину. Санко и Зора долазе.)

ПОЈАВА I.

(Зора и Санко.)

ЗОРА: Чисто не могу да разумем, докле ће тај Данијел занимати Светлану. Ни до данас га није укротила и ако сав Духо-свет хвали њезину вештину и моћ око укроћавања.

САНКО: Не знам ни сам; али ми се чини да и она већ увиђа како јој посао за руком не испада.

ЗОРА: А ја бих га већ укротила.

САНКО: Како?

ЗОРА: И ноћас сам их посматрала. Она га је кроћавала онако исто као и оне вечери, кад га из овог врта у своју ложницу одведе. Истина, он је за неко време постајао много мирнији и тиши, али шта све то вреди, кад се онај бес поново враћаше.

САНКО: Па шта би ти на њезином месту чинила?

ЗОРА: То је моја тајна. Ако ми даш реч да нећеш Светлани казати ја ћу ти је поверити.

САНКО: Нећу, веруј ми!

ЗОРА: Онда хајдмо ономе хладњаку. Тамо нас неће нико узнемиравати у нашем разговору. (Оду.)

ПОЈАВА II.

(Светлана и Биљан улазе с противне стране.)

СВЕТЛАНА: Ја ти и опет велим, да се оканеш тога.

БИЉАН: А ја ти кажем, нећу!

СВЕТЛАНА: Без моје дозволе нећеш их однети. Таман сам започела да мало дубље проучавам живот и страсти ових животиња, а ти ме окупио да ти их уступим. Истина, ја сам обећала да ти једнога поклоним, али не сад; доцније.

БИЉАН: Ама кажи ми, нашто ти обе? За проучавање доста је једна животиња. Задржи Натана, а мени дај Данијела.

СВЕТЛАНА: Зашто баш да ти Данијела дам?

БИЉАН: Јер тако хоће моја Зора.

СВЕТЛАНА: Баш Данијела не дам!

БИЉАН: Зашто?

СВЕТЛАНА: Јер је он занимљивији: код Натана немам шта да проучавам.

БИЉАН: Па добро, а ти ми дај Натана.

СВЕТЛАНА: Не дам ни њега; јер би Данијел без њега скапао.

БИЉАН: То ти је свеједно. Ако скапље ти ћеш га лепо испунити.

СВЕТЛАНА: Није свеједно. То ћу тек онда учинити кад га са свим проучим.

БИЉАН: Јеси ли га сасвим укротила?

СВЕТЛАНА: Једва ноћас. Али чим наступи дан он опет побесни.

БИЉАН: И занимати се око једне животиње толико!

СВЕТЛАНА: Стрпљење је мудрост науке, ко тога нема тај не постизава ништа.

ПОЈАВА III.

(Зорка и пређашњи.)

ЗОРА: Светлана! Светлана! Данијел је опет у некаквом стању. Ено га где урла по врту, а за њим трчи Натан и утишава га.

СВЕТЛАНА: Где је сад?

ЗОРА: Ево га амо долази.

СВЕТЛАНА: Оставите ме саму. Он се плаши вас! (Биљан и Зорка оду.)

ПОЈАВА IV

(Долази Данијел занешен и растројен.)

СВЕТЛАНА: Теби опет није добро?

ДАНИЈЕЛ: И ти ме питаш?

СВЕТЛАНА: Зар ти за ових пет дана није добро било? Ниси ли се синоћ толико радовао да си пред саму зору заспао? Све сам покушала да те упитомим а ти опет бесниш!

ДАНИЈЕЛ: Ти ме убијаш!

СВЕТЛАНА: Зар и онда кад ти све по вољи чиним?

ДАНИЈЕЛ: (Хвата је за руку.) Ходи овамо? Погледај овај кип! Шта ми он може одрећи? Ево, ако хоћу само, могу да га пољубим и загрлим, милујем, и он ме неће одбити. Хеј, хладни камене, ја ћу с тобом учинити шта ми је воља, а ти ми нећеш замерити ништа! Па је ли то све оно чему нам душа тежи? Да ли се на томе завршује идеал божанске љубави? Не! Не! Хладни камен не замера, јер не осећа! Та како ће он да сазна за бол и милост који троше срце човечије а које ти немаш? Кажи, Светлано, ниси ли и ти као и овај хладни кип, ова ледена стена, којој је са свим свеједно, да ли је греје сунце небесно или је потреса муња громова? Ниси ми ништа одрекла; ја бејах у свему твој господар! Врхунац мојих жеља беше испуњен; па шта је било: Кад сам помишљао да је пламен душе моје растопио ту ледену санту у твојим грудима; кад сам помишљао да ће се једном пробудити у твоме срцу божанска искра, ја угледах пред собом мраморни кип. Да, мраморни кип, тебе, Светлано!

СВЕТЛАНА: Нисам ли употребила све што си хтео, само да ти бол утишам?

ДАНИЈЕЛ: Заиста! Заиста! Али ја не хтедох то!

СВЕТЛАНА: Па шта си хтео?

ДАНИЈЕЛ: Да ме љубиш!

СВЕТЛАНА: Зар оно не беше љубав?

ДАНИЈЕЛ: Не скврњави узвишену милост творца, која је само „људима“ дата; ти, неосетљива стено!

СВЕТЛАНА: Све сам учинила. Но ја мислим да ни ти сам не знаш шта хоћеш. Јер оно што не постоји у нама и што ти уображаваш да је у теби не можеш ни тражити од мене.

ДАНИЈЕЛ: Па нашто ми живот онда?

СВЕТЛАНА: Чудно створење! Твоја природа требала би да се пита нашто јој смрт, нашто јој тако нагла промена, која нешто у ништа претвара; зашто и она није вечита, кад већ у своме облику постоји?

ДАНИЈЕЛ: (Боно.) Ах, Светлано!

СВЕТЛАНА: Тешко ти је, је ли? А знаш како си ми ноћас казао да би желео вечни живот?

ДАНИЈЕЛ: Јер се преварих у теби, у самом себи.

СВЕТЛАНА: Рекао си да си срећнији од свију праотаца; називао си ме сунцем, које после дуге зиме буди изумрлу природу и наново оживљава све што је некада живело.

ДАНИЈЕЛ: Јер не осећах да то бејаше само лажљива машта.

СВЕТЛАНА: Шта да радим сада? Не знам како да те спасем од тога беса!

ДАНИЈЕЛ: Једно само учини и ја ћу бити срећан.

СВЕТЛАНА: Да чујем шта хоћеш?

ДАНИЈЕЛ: Кажи, да ме љубиш!

СВЕТЛАНА: Нашто то, кад и сам знадеш да у Духо-свету таквог осећаја нема?

ДАНИЈЕЛ: Слажи! Обмани ме! Тако ти свега у Васиони, реци!

СВЕТЛАНА: Ја те љубим!

ДАНИЈЕЛ: (Презриво.) Ха, Ха, Ха! Како хладно одјекују ти гласи као да звони укопно звоно, које спомиње смртнога, да је свој посао на Земљи свршио.

СВЕТЛАНА: Љубим те!

ДАНИЈЕЛ: За име Божје, умукни! Не говори више ту реч! Остави је, нека са Човечанством мирно у гробу почива. Зар не осећаш како се прах човечији под земљом потреса слушајући најмилију реч душе своје, како је немило изговараш. То није глас љубави.

СВЕТЛАНА: По твојој вољи чиним.

ДАНИЈЕЛ: А не по осећању! Та то је ужас! Моје срце тражи одзив осећаја, а она? Она ћути и хладним разумом разбија све наде што их је машта створила.

СВЕТЛАНА: Ходи овамо!

ДАНИЈЕЛ: (Отискује је.) Остави ме.

СВЕТЛАНА: Али зашто? Ево хоћу да ти све по вољи учиним.

ДАНИЈЕЛ: Ако истину велиш, онда хајдмо са овога места! Буде ли искре осећања у твоме срцу ти ћеш напустити и тога Зорана и Санка. О, хајдмо, хајдмо! Далеко од овог очараног света наћи ћу ја животворни пламен који ће загрејати мраз душе твоје.

СВЕТЛАНА: Али нашто све; Зоран и Санко не сметају нам ни овде.

ДАНИЈЕЛ: Ја их мрзим!

СВЕТЛАНА: За што?

ДАНИЈЕЛ: Зар да гледам равнодушно како се она, коју ја обожавам назива женом Зорановом и како око ње Санко облеће.

СВЕТЛАНА: То мора тако бити, јер је већ једном решено.

ДАНИЈЕЛ: Не мора! Хајде са мном; остави их! Буди само моја, и ја ти дајем реч да ћу пробудити у теби заспале осећаје, да ћу раздрагати твоје срце!

СВЕТЛАНА: Ти само бунцаш!

ДАНИЈЕЛ: Ја ти се заклињем, биће!

СВЕТЛАНА: Таман, да те пустим, па да ми измакнеш! Човек је, као што видим, лукава животиња. То би значило да ми измакне јединствени примерак, око кога се са Земљом Меркур отима.

ДАНИЈЕЛ: (Са дивљим осећањем.) Та је ли могуће? Шта чујем? Дакле, после свега онога што се међу нама десило, ја сам у твојим очима само ретка животиња?

СВЕТЛАНА: Тако је.

ДАНИЈЕЛ: И ти си ипак пристала да те једна животиња љуби, да…

СВЕТЛАНА (Упада му у реч.) То је свеједно! Ја нисам тиме ништа изгубила.

ДАНИЈЕЛ: (Бесно.) Несретницо! (Дохвати је за руку али је брзо пусти.) Не! Не! Шта ти могу учинити, кад си бесмртна! Ох, да се могу осветити! — Иди, иди, испред мојих очију; стаза мога живота већ је свршена.

СВЕТЛАНА: Морам те чувати да ми не умакнеш.

ДАНИЈЕЛ: Е, добро! Онда ћу се сам уклонити. Дакле, то је све било само проучавање једне обичне животиње? Јеси ли ме добро проучила? Мој живот није ти потребан више! Биљане! Биљане! Ходи по свој плен. На Меркуру ће се зарадовати мојој лешини. Да живи наука! (Тргне нож.) Сад збогом! (Замахне да се убије. Светлана прискочи и ухвати га за руку.)

СВЕТЛАНА: Санко, овамо!

(Санко, Биљан, Зорка и више њих.)

САНКО: Шта је?

СВЕТЛАНА: Води га у кавез. Он једнако бесни.

САНКО: Хоћу ли да га окујем?

СВЕТЛАНА: Ако и даље узбесни можеш.

САНКО: Хајде за мном!

ДАНИЈЕЛ: Грозни створови, нећете ме сачувати. (Оде са Санком.)

БИЉАН: Видиш ли, дакле, да га не можеш ничим укротити? Он ће наћи начина да ти умакне.

ЗОРА: А ја бих га ипак укротила.

СВЕТЛАНА: Узаман! Човек је таква звер да га ничим не можеш задовољити. Угађај му жељама како је њему воља, он ће опет бити незадовољан, а ни сам не зна за што. Једно само што сам схватила биће то да је и „незадовољство“ тако исто силна болест, као и „љубав“, „туга“ „мржња“ које ускораваху смрт Човека. Дакле, као што видите, наши праоци беху чудне животиње.

БИЉАН: Али, ко може јамчити да је баш „Човек“ праотац Духо-света?

(Из облака бруји мелодија, а затим и песма.)

Лети, лети, лака струја
По вечитој Васиони,
Брзих крила ко холуја
Ко муња милиони,
Кроз безкрајни свет;
Ко зна где нас вечност прати,
И кад ће нам задржати
Непрекидни лет.

СВЕТЛАНА: А гле, ево и Зорана. Мора да се што важно догодило кад нам тако брзо долази.

ПОЈАВА V.

(Зоран долази.)

ЗОРАН: Да л’ видим добро; у моме дому морало се нешто десити.

СВЕТЛАНА: Тако је. Данијел бесни све већма.

ЗОРАН: Нареди да се у кавез затвори.

СВЕТЛАНА: То сам већ учинила.

БИЉАН: Каква је оно гомила? Да нису посланици са Меркура?

ЗОРА: Јест пред њима је Лаган.

ПОЈАВА VI.

(Лаган, у пратњи неколицине долази.)

БИЉАН: Шта је то, Лагане? Изгледа као да у важној мисији долазиш?

ЛАГАН: Сад ћете чути. (Излази на средину; свечаним гласом.) По милости Духо-света на Меркуру, а на основу међу-васионског уређења признатог на Урановом конгресу, долазим на Земљу као главни изасланик да опозовем Биљана посланика Меркуријанског на Земљи. Извршујући ову наредбу додајем још, да је у јучерањој седници славнога сената решено, да се између Меркура и Земље прекине свака веза све дотле, докле нам се на основу поменутог уговора не преда једна од оних ретких животиња, која се назива: „човек“.

ЗОРАН: Није друкче, Светлано, ми не можемо, зарад једне животиње, прекидати саобраћај са тако важном тачком, као што је Меркур. Ја мислим да им уступимо једну.

СВЕТЛАНА: Сад можеш, ја сам их довољно проучила. Подај им Натана.

ЗОРАН: (Посланицима.) О, ви, децо Меркура. Заради једне животиње нисмо мислили никада прекинути наш уговор. Светлана је вољна да вам, заради опште свезе, уступи једну; али она захтева да се задовољите са оном, коју вам она поклони.

ЛАГАН: Пристајем. Споразум је свршен.

ЗОРАН: (Светлани.) Кога ћеш им уступити?

ЗОРА: Ја бих хтела Данијела. Ти га ниси могла упитомити, а ја мислим да ћу већ моћи.

ПОЈАВА. VII.

(Долази Санко брзо и обазре се на све стране.)

СВЕТЛАНА: Јеси ли га затворио?

САНКО: Ама, где је, нема га?

СВЕТЛАНА: Зар ти је побегао?

САНКО: Нисам мислио да ће побећи, јер изгледаше, као да се примирио.

СВЕТЛАНА: Опколите врт.

ЗОРАН: Не треба; ево њега!

ПОЈАВА VIII.

(Данијел брзо утрчи.)

ДАНИЈЕЛ: У кавез? Човека, у кавез? Бездушни створе! Онога, који у свему беше раван и твоме Зорану и твоме Санку сада као звера у кавез гониш? Ево, гле! Ходите гавранови! Ти славни коњодеру, Биљане, дођи да примиш моју лешину, ја ти је поклањам. (Прободе се и падне.)

НАТАН: (С поља.) Данијеле сине мој!

ПОЈАВА. IX.

(Дотрчи Натан; прихвати Данијела и меће главу његову на своје колено.)

НАТАН: Данијеле! Данијеле!

ДАНИЈЕЛ: (Освешћући се.) Тако, тако! Сад не боли више. Убих злотвора. Прости, оче, морало је… ево овде… са мном! (Издане.)

НАТАН: За тобом, сине, за тобом! Нека угледају ови хладни кипови, како осећаји, та искра божанске милости, прате Човека у вечно блаженство. Погледајте ви, децо савршенства, у коме се ништа не осећа, ништа не жели; у овом поништеном животу лежи трагедија целог Човечанства. Милија му је била смрт, јер је њезино савршенство боље. У опакој бури судбине сломио се брод Човечанства; али Човечанству беше милије борити се са таласима њезиним него ли пловити по устајалој бари вашега савршенства, коју никакав вихар покренути не може. Данијеле, хвала ти! Отац није имао снаге да покаже сину прави пут спасења, али син га је своме оцу показао! Ево ме, дете моје! Сад! Сад!… (Пробада се ножем Данијеловим.)

ЗОРАН: Гле, ко би помислио, да ће и овај припитомљени „Човек“ то исто учинити?!

БИЉАН: Сад потпуно верујем, да је ово подражавање припитомљеног Натана највећи доказ, да је Човек ближи мајмуну него нама.

НАТАН: (Издишући загрли Данијела.) Тако загрљени… с мојим… благословом… (Издане.)

БИЉАН: (Загледа их.) Грдна штета! Како су покварили кожу!

СВЕТЛАНА: (Загледа их.) Нису много; моћи ће се зашити.

ЗОРАН: Кога нам уступаш сад?

СВЕТЛАНА: Ја задржавам Данијела, а ви носите Натана на Меркур.

Крај.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s