ПЕСАК У МОРУ | Свети владика Николај Велимировић

Овако говораше Ананда Вран Гавран: И ствари имају срце, пази кад вучеш ножем.
Подели туђ бол и своју радост и бићеш пионир нове историје света.
Поштуј штап, којим се поштапаш, – гле, можда је никао из срца твога оца; и траву, коју газиш, – можда је из косе твоје мајке.
И ко иде у супротном правцу од земљиног хода, креће се онамо куда земља ходи. Тако и историја света носи на својим леђима напред и онога ко гледа и ходи назад.
Не говори људима сувише озбиљно, – насмејаће се. Не говори им сувише смешно, – заплакаће. Но ако се и не насмеју и не заплачу на твоје речи, ниси им говорио људским језиком.
Рођење и смрт одигравају се најрадије у тами. Изађи на светлост док си на путу између те две тачке! Јер останеш ли у тами и на том путу, онда или си умро или се још ниси родио.
Коме овај свет још никад није затреперио као шимера пред очима, тај још није почео мислити.
Кад се ружан хвали лепотом, не карај га; узми то као исповест ругобе, и као истинктивну тежњу да се бар речима замени одсутни факт. Ругоба виче иза гласа, да се свет боље у њу загледа и види њену скривену лепоту. Нема те ругобе, која не верује у своју лепоту. Апологија је сталан пратилац ругобе, нарочито душевне.
Најлепша је ћутљива лепота. Лепота која викне: ја сам лепота, баца мрачан вео на себе. Доброта, која каже своје име, преполовљава се. Кад би сунце викнуло: ја сам светлост! – потамнело би! Пуна факта сама собом говоре. Речи су закрпа сиромашних факата.
Човек критикује несличног себи, а мрзи сличног.
Људи су назвали своју себичност природном. Кад би природа хтела да именује своју себичност, назвала би је људском.
Људско балансирање између Бога и не-Бога ставља људе испод биља. Биље, као и анђели, одређује се искључиво Божјим законом.
Људи нису лончари, но лонци. Слободно котрљање – полупани лонци. Цели лонци – неслободно кретање.
Историја се развија ка нужности. Свест о слободи кључ је за прошлост; свест о нужности кључ је за будућност. Ненужна слобода и слободна нужност два су краја историје.
Шта је несавршенство? Слобода, којом се човек може определити за Не – Бога. Племенитије је бити уз Бога ропством везан, него од Бога слободом одрешен. Илузорна је мисао, да смо ми одељени једним амбисом времена и простора од прошлих генерација. Кад удишемо ваздух, фараони египатски улазе у наша плућа; а када мислимо, они држе веће на дну наше душе. Они су колевка наша, а ми гробови њихови.
Кад би сваки знао о свакоме што сваки зна о себи, настао би страховит преврат у мишљењу о вођама и вођенима.
Сматрај сваки дан као један цео, отпочет и завршен живот. Па зато га одживи као целину а не као део. Нека се сваки твој дан одрони од тебе као један цео човек, с којим ћеш желети да се опет састанеш као с пријатељем и без стида га покажеш васиони.
Не зна се за случај, да је икада један безумник изложио на светској изложби своју прљаву кошуљу. А колико безумника упорно вуку своју прљаву душу на звездану изложбу васионску!
Нико није велики, ко се не држи некога већега. Нико није мали сем одвојенога.
И срце, као и камен, што се са веће висине отисне, то у дубљи понор пада. О, срце људско, златни пехаре, вазда пун правог или лажног вина! Сиромашнији је пехар пун лажног вина но пехар разбијен, као што је сиромашније оно што изазива одвратност од онога што изазива сажаљење.

одломак из књиге ,,Речи о Свечовеку“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s