ЈАМА | Иван Горан Ковачић

I

Крв jе моjе свjетло и моjа тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих jама;
Од капља дана биjесни огањ пали
Крваву зjену у мозгу, ко рану.
Моjе су очи згасле на моме длану.

Сигурно jош су трепериле птице
У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
Утонуло jе с модрином у зjену;
На длану очи зракама се смиjу
И моjе сузе не могу да лиjу.

Само кроз прсте капале су капи
Топле и густе коjе крвник нађе
Jош горчом муком дупља коjе зjапи
Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе.

Посљедње свjетло приjе страшне ноћи
Био jе бљесак муњевита ножа,
И врисак, биjел jош и сад у сљепоћи,
И биjела, биjела крвникова кожа;
Jер до поjаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.

О болно свjетло, никад тако jако
И оштро никад ниси синуло у зори,
У стриjели, огњу; и ко да сам плако
Ватрене сузе с коjих дупље гори;
А кроз таj пако бљескови су пекли,
Врискови других мученика сjекли.

Не знам колико жар jе биjесни траjо,
Кад грозне кврге с дупља расти стану,
Ко кугле тврде, и jедва сам стаjо.
Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: “Слиjеп сам, мила моjа мати,
како ћу тебе сада оплакати…”

А силно свjетло, ко стотине звона
Са звоника биjелих, у памети
Лудоj сиjевне: свjетлост са Сиона,
Дивна свjетлост, свjетлост коjа свиjети!
Свиjетла птицо, Свиjетло дрво! Риjеко!
Мjесече! Свjетло ко маjчино млиjеко!

Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
Крвник ми рече: “Згњечи своjе очи!”
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
Кад грч ми шаку густом слузи смоћи;
И више нисам ништа чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.

II

Мокраћом хладном свиjестили ме. Ћушке
Диjелили, ватром подигли ме силом;
И свима редом пробадали ушке
Крвници тупим и дебелим шилом
“Смиjте се!” — убод заповиjеди прати —
,,Обоце свима пред крст ћемо дати!”

И грозан смиjех, церекање, грохот
Замниjе ко да грохоћу мртваци;
И саме клаче смете луди хохот
Па сваки бичем на жртве се баци.
А ми смо даље у смиjању дугу
Плакали, празних дупља, мртву тугу.

Када смо нагло, ко мртви, умукли
(Од страха ваљда што смо ипак живи),
У ред за ушке отекле нас вукли,
И ниjеми бол на страну све нас приви;
(У муку чули из шуме смо птицу):
провлачили су кроз ушке нам жицу

И сваки тако, када би се мако,
Од бола страшна мукло би зарежо.
“Шутите!” — рикне крвник — “ниjе лако,
Ал потребно jе да тко не би бjежо.”
И нитко од нас главом да потресе
И другом слиjепцу шути бол нанесе.

Крвожеднике смири жичан локот
И уморни су у хлад блиски сjели;
И зачуо се воде мрзли клокот
У жарку грлу, и гласно су jели,
Ко послиjе тешка посла; затим стали
Jедан са другим да се грубо шали.

Заборавили као да су нас:
Зиjевали, вjетре пуштали су гласне.
“Ех, jедну малу видио сам данас…”
Добаци нетко, уз примjедбе масне.
И опет клокот хладна вина или воде
Тргне слиjепце — жица ме прободе.

III

У моме реду почела да луди
Нека жена. Викала jе: “Гори!
Људи, гори! Кућа гори! Људи!”
А жица љуто почела да пори
Набрекнуте, грозне наше уши.
На тла се жена угушена сруши.

“Дупљаши! Ћоре! Лубање мртвачке
Сове! У дупља дат ћемо вам жере
Да прогледате! Ви, ћораве мачке!”
Зарежи пиjан кољач као звjере
И слиjепцу ножем одциjепи лице
Од уха што се заљуља врх жице.

Урлик и тешки топот слиjепе жртве
(Што бjежећ кроз мрак увис ноге диже),
И брз трк за њом, сред тишине мртве,
И тупи пад, кад ловца нож jе стиже
О, таj jе спашен! — рекох своjоj тами
Не опазивши да нас воде к jами.

Срце jе мукло шупљом груди тукло;
Тад друга срце преко жице зачух.
Лупање лудо наприjед нас jе вукло.
(Што срцa скачу кад у мраку плачу!)
И од те лупе прогледах кроз рупе:
У jасном сjаjу мисли ми се скупе.

И видjех опет, ко jош овог jутра,
Дубоку jаму, jуче ископану.
Напрегнух слух да чуjем кад унутра
Уз тупи удар прве жртве пану.
Оштром свиjести одлучих да броjим:
Jа, педесети што у реду стоjим.

И чекао сам. Скупљао сам точне
Податке: тко jе већ нестао страга,
Тко сприjеда — збраjо, одбиjао, док почне
Ударање, падови. Сва снага
мозга у jасноj свиjести се напрегну
Да промjене ми пажњи не избjегну.

Негдjе jе цврчак пjево; облак покри
Зачас у лету сjеном циjело поље.
Чуо сам како jедан крвник мокри,
А други стао широко да коље.
Све ми то засjа у слуху ко у виду.
Са бљеском сунца на ножноме бриду.

IV

Кад прва жртва почела да кркља,
Чух меки удар, и месната врећа
Падаше дуго. Знао сам: у гркљан
Долази први убод, међу плећа
Други, а рука нагло жртву груне
У jаму гдjе ће с другима да труне.

Нетко се мртво испред мене сложи
Ил иза мене, рикнувши од страха,
А jа ударце силном свиjести множих,
Одбиjаjући пале истог маха,
Мада сам сваког — што крикну, загрца —
Ћутио као угриз у дно срца.

Човjек из jаме jецо jе ко диjете,
Тек приклан; цикто jезиво му гласак.
Стрепих да рачун моj се не помете.
Тад букну у дну бездна бомбе прасак.
Тло се заљуља. Клонуће ме свлада.
Нестала у спас посљедња ми нада.

Ал силна свиjест пажњом ме опсjедну:
У слух се живци, крв, месо и кожа
Напрегли. Зброjих тридесет и jедну
жртву; шездесет и два бода ножа.
Слушо сам удар коjом снагом пада,
И мени опет вратила се нада.

На jаук из бездна сада нова прасне
Бомба уз тутањ. И мртва тjелеса
Падаху сад уз пљуске мање гласне,
Као у воду, поврх каше меса.
Уто оћутjех да по крви клижем.
Протрнух: ево, и jа к jами стижем!

V

О видио сам, видио све боље,
Ко да су натраг стављене ми очи:
И биjелу кожу, и нож коjи коље,
И жртве (као jагњад што се кочи
Часком пред клање, ал у реду ближе
Корак по корак мирно к ножу стиже).

Без прекидања ред се даље мицо
— Ко да на челу нетко нешто диjели —
Нит jе тко вико, трзо се, нарицо;
На жези страшноj тихо су нас жели
Ко мртво класjе коjе jедва шушти.
(То се чула крв што из грла пљушти.)

Корак по корак пошли смо; стали опет:
Кркљање, удар, пад и опет корак.
Зачух звук jаче. Укочен, ко пропет,
Стадох. На усни туђе крви горак
Окус оћутjех. Сад сам био трећи
Што jаму чека у реду стоjећи.

Страшна ми тама, од сљепоће гора,
Сав ум помути и на чула леже,
И за њом свjетлост ко стотине зора:
Искро! Стриjело! Пламене! Сниjеже!
Силно свjетло без иjедне сjене,
Ко оштар убод игле усред зjене.

Друг се преда мном натраг к мени наго,
Као од грча; онда jе застењо,
Наприjед посрно, уздахнуо благо —
И тихи уздах с кркљањем му jењо.
Сурва се, пљусну као риба. Зине
Преда мном простор бездане празнине.

Све памтим: наприjед заљуљах се, натраг,
Без равновjесjа — као да сам стао
Jезиве неке провалиjе на праг,
А иза мене други понор зjао.
Биjела стриjела у прси ми сину,
Црна ме шину с плећи. У дубину.

VI

У бездану ума jеза ме окриjепи.
Осjетих хладно трупло гдjе ме тишти,
Хладност смрти да ми тиjело лиjепи.
Страх свиjешћу сину: Нека жена вришти!
У jами сам — том ждриjелу нашег меса;
Ко мртве рибе студена тjелеса.

Лежим на лешу: купу хладетине,
Млохаве, слузне, што у крви кисне,
И спас са jезом из леда ме вине:
Свиjест муњом блисне када жена врисне.
Окренух се, у грозници тад к вриску
Пружих руку: напипах рану склиску.

И први пута сва животна снага
Над лешевима стала да се скупља;
На врисак скренух руку, и у дупља
Лубање забох прсте; тиjела нага
Ко да су сва завриштала у jами —
Сав пако jекну jезиво у тами.

Бомба ће пасти! Ужаснух се прво;
У грчу страшну зграбих руком ниже.
Закољак нађох грозан. Леш се рво
Са мном и на ме почео да клиже.
Кркљо му гркљан у крвавоj рани;
Кораке зачух и гласове вани.

О боже моj, загрлила ме жена
Сад загрљаjем друге своjе смрти:
Како jоj кожа лица нагрбљена…
Старице! Бако! И узех jоj трти
Кошчате руке, и жарко их љубих.
Чинило ми се: мртву маjку убих.

Чуо сам како умирући стење,
И пожелио лудо да оживи.
Све лешеве тад молих опроштење.
Оћутjех тврду усну гдjе се криви —
Обезнаних се. Кад сам опет скидо
Мрак несвиjести, jош сам горко ридо.

VII

Ушутjех. Сам сам међ труплима ледним,
А студен смрти на леђа ми сjела,
На удове. У леду мртвих жедним
Ватрама непца, jезика и ждриjела.
Лед смрти шути. У њем пако гори.
А нигдjе вриска да самоћа ори.

Таj грозни терет што на мени лежи,
Ни смртним ледом неће да приушти
Хладноћу грла; а бива све тежи:
Одjедном скоро викнух: вода пљушти!
Чуjем гдjе с врха по труплима тече;
Ах, студен млат! — ал пече, пече, пече!

По голоj кожи, по леђноме jарку,
Низ трбух, прса, слабине и буте
Поточић студен пали ватру жарку,
Дубе у месу каналиће љуте.
И кад на усну млазић жарки капно,
Опаљен jезик кусну живо вапно!

Пуна jе jама: На лешине лиjу
Вапно да живим стрвине не смрде.
О хвала им, нас мртве сада гриjу
Пламеном своjе самилости… Тврде
Лешеве ћутим: трзаjу се голи,
Ко мртве рибе кад их кухар соли.

Таj задњи трзаj умирућег живца,
Таj чудни дрхтаj на коjем сам пливо
Учини да сам благосиљо кривца:
О гле! jош трупло краj мене jе живо —
То старица ме хладном руком глади,
Jер зна да моjи не престаше jади!

VIII

Када се мртви вал живота стишо,
Кораке зачух ко далеку jеку:
Нетко jе jаму пар пута обишо;
И наста мир ко мир у мртву виjеку.
помакох ногу, стегнух лакта оба —
Ко гробар кад се извлачи из гроба.

Запрепастих се: лешеви се мичу,
Клижу нада ме, полако се руше —
Смиjу се, плачу, хропоћу и вичу,
Пружаjу руке и биjесно ме гуше…
Осjећах нокте, стражњице, бокове,
Трбухе, уста што ме жива лове.

Престављен стадох. Стадоше и они.
Сад jе тежина мања. Мртва нога
Пала ми преко рамена. Не гони
Нитко ме више! — рекох себи; — То се
О врату твоме сплеле женске косе.

Проструjо хладан зрак на моjа уста
Кроз слоj лешева: излазу сам близу!
И сркнух утопљенички: крв густа
кроз носнице у грло оштро бризну.
Смиjо сам се — ал да ме нетко тако
Накревељена видjе, таj би плако

Ил би од страха следио се, ниjем
Пред том ругобом. Jер, што да се тjешим:
Одсад ће људи мислит да се смиjем
Кад плачем, и да плачем кад се смиjешим.
Та празна дупља, гниjезда грозне таме,
Сjећат ће свиjет на црно ждриjело jаме.

И сама себе осjећо сам кривим
Што остављам у бездну те мртваце,
Jер зрак jе оваj жив… а jа не живим…
И чеках да ме опет натраг баце.
Ал рана живим болом: жив си! рече.
Сабрах се. Влага! С њом се спушта вече.

IX

О, никад нисам очекиво таму
С толиком чежњом. Пази! роса клиже
Низ трупла дође до мене, у jаму!
Ужарен jезик почео да лиже
Капље са руку, ногу мртвих тиjела
Што су се на ме ко жлиjеб надниjела.

Помамно сам и дивље се пењо,
Газио прса и трбухе грубо —
И кад би мртав зрак из трбуха стењо,
Нисам већ трно. Вуко сам и скубо
Дугачке косе, успињо се месом,
Подjарен жеђом као лудим биjесом.

Нисам осjећо бола, страха, стида;
Обарах леш за лешом, грабих плазих
По њима ко по земљи што се кида.
А можда своjу мртву сестру газих,
Сусjеда вукох, ломих њежну драгу.
Жеђ ми jе дала безумље и снагу.

Кад сам се дивље из jаме извуко,
Заборавих свиjест, опрез, да л jе мрко:
Тлом крвавим сам пузо, тиjело вуко
До траве: звjерски, живински jе срко;
Урањо у њу, jео jе и гуто
И ко по риjеци ливадом сам плуто.

Дозвах се: уста, пуних траве, лежим,
Горим, леденим: у тешкоj сам мори.
Спасен! О, камо, камо сад да бjежим?
Задрхтах: пjесма крвникова ори.
Далеко. Нашим мукама се руга.
И мржња плану. Остави ме туга.

X

Одjедном к мени мирис паљевине
Вjетар донесе с гаришта мог села;
Мирис из ког се све сjећање вине:
Све свадбе, бербе, кола и сиjела,
Сви погреби, нарицаљке, опиjела;
Све што jе живот сиjо и смрт жела.

Гдjе jе мала срећа, бљесак стакла,
Ластавичjе гниjездо, из вртића дах;
Гдjе jе куцаj зипке што се макла,
И на траку сунца златни кућни прах?

Гдjе jе вретена зуj, мисир хљеба
Што с домаћим штурком слави живот благ;
Гдjе су окна с комадићком неба,
Тиха шкрипа врата, свети кућни праг?

Гдjе jе звонце говеда из штале
Што, ко с даљине, звук му кроз стар под
У сан капне; док звиjезде пале
Стољећа мира над села нам и род.

Нигдjе плача. Смиjеха. Клетве. Пjесме.
Мjесец, путуjући, на гаришта сjа:
Угаснуо с дола далек jецаj чесме,
Црни се на путу лешина од пса…

Зар има мjесто болести и мука
Гдjе трпи, пати, страда човjек жив?
Зар има мjесто гдjе удара рука
И живиш с оним коjи ти jе крив?

Зар има мjесто гдjе jош вриште дjеца,
Гдjе има отац кћерку, маjку син?
Зар има мjесто гдjе ти сестра jеца
И брат jоj ставља мртвоj на груд крин?

Зар има мjесто гдjе прозорско цвиjеће
Руби jош радост и тажи jош бол?
Зар има већег богатства и среће
Него што су шкриња и клупа и стол?

Из шуме, с риком гора, прасак муко
Затутњи. За њим танад распршено
Цикну, ко дjеца његова. Пиjуко
Нада мном звук високо, изгубљено.
Битка се биjе. Осветник се jавља!
Освиjетли ме радост снажна попут здравља.

Плану у срцу сва огњишта родна,
Осветом букну крви проливене
Свака ми жила, и ко усред подна
Сунце Слободе разби све ми сjене.
Држећ се смjера гаришнога дима,
Jурнух, полетjех к вашим пуцњевима.

Ту сте ме нашли лежати на страни,
Браћо рођена, незнани jунаци,
Пjевали сте, и ко кад се дани
Широка свjетлост, као божjи знаци,
Окупала ме. Рекох: зар су снови?
Тко jе то пjево? Тко ми ране пови?

Оћутjех на челу меку руку жене;
Сладак глас зачух: “Партизани, друже!
Почиваj! Муке су ти освећене!”
Руке се моjе према гласу пруже,
Без риjечи, и досегнух њежно лице,
Косу и пушку, бомбу видарице.

Заjецао сам и jош и сад плачем
Jедино грлом, jер очиjу немам,
Jедино срцем, jер су сузе мачем
Крвничким текле задњи пута. Немам
Зjенице да вас видим и немам моћи,
А хтио бих, туго! — с вама у боj поћи.

Тко сте? Одакле? Не знам, ал се гриjем
На вашем свjетлу. Пjеваjте. Jер ћутим
Да сад тек живим, макар можда мриjем.
Свету Слободу и Освету слутим…
Ваша ми пjесма враћа свjетло ока,
Ко народ силна, ко сунце висока.

RODENIVANGORANKOVACIC
Иван Горан Ковачић (1913-1943)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s