СРБИЈА
1.
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани,
што пијани што поклани.
Срби леже поред друма
из глава им ниче шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.
2.
Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.
Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.
3.
Србин само из ината
секирчетом млатне брата.
Док на гобље брат се сели
Србин сав се сневесели.
Празно му у родној кући
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
и досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку – обеси се.
4.
Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.
Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете,
пошли Срби да се свете.
5.
Из детињства видим слику:
лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А у кући сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.
6.
Јесен касна, зима близу,
по тавану миши гризу.
Гавран стреса црна крила,
ограда се искривила.
Сиво небо, сиво поље,
вук у тору јагње коље.
Изнад кућног прага змија
реп уз главу у круг свија.
Док се мрак за видик хвата
Живим себи из ината.
7.
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо, небеснице.
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија
под земљом цела земља Србија.
О НАСТАНКУ ПЕСМЕ
Златно је доба титоизма. Од Вардара па до Триглава влада хармонија суживота. Један момак спава на клупи, док га љубазни милицајац покрива, љуби у чело и убацује му пар бабиних ванилица у џеп, како младић не би остао празног стомака када се пробуди. Гоце из Скопља у Загребу упознаје Мају из Љубљане, са којом започиње предивну љубавну причу. Велики број грађана сматра да живи у правом рају на земљи, ни не слутећи да је испод тепиха по коме становништво корача сакривена гомила проблема. Очито, у тој држави су паралелно егзистирале две реалности. Моја намера није да превише залазим у ону у којој је све бајно, већ да напишем пар редова о једној песми, чији настанак и живот говоре о оној другој реалности, која је мало већа реалност од ,,раја на земљи‘‘.
Шездесетих година прошлог века, Петар Пајић, путујући аутобусом на релацији Аранђеловац-Београд, инспирисан опустелим пољима и празним селима, почиње да записује стихове ,,Ја сам био у Србији/Србија је на робији‘‘. Испоставиће се да ће ти стихови одредити читаву судбину песме која тек треба да настане. Према речима самог аутора, након почетних стихова, наредни стихови су се ређали као на траци. По доласку у Београд, песник одлази у кафану ,,Грмеч‘‘, место окупљања угледних писаца, новинара, глумаца и других јавних личности тог доба, где рецитује своје стихове, који одмах наилазе на фантастичну рецепцију. Покојни Љуба Тадић сведочи да многи нису знали ко је Петар Пајић, али су зато сви знали барем понеки стих његове ,,Србије‘‘. У наредном периоду, ,,Србија‘‘ постаје најпознатија усмена песма, а Пајић наставља да ради на њеној корекцији и допуни. Песма добија свој коначни облик 1983. године, када је аутор по први пут покушао да је објави. Тада је ,,рај на земљи‘‘ показао своју паклену димензију. Издавачи и уредници упорно одбијају да објаве интегралну верзију песме. Покојни Пајић у једном интервјуу из 2011. године каже: ,,Иако та песма говори о српском менталитету, иако је пуна гротескних слика, иако на сатиричан начин говори о нама Србима и нашој погубној историји, те комитетлије су у њој виделе све оно чега у њој нема: србовање, бусање у прса, истицање Српства, понижавање других народа, нарочито народности…‘‘.
Главни проблем био је стих ,,Србија је на робији‘‘. Петар Пајић неуморно покушава да објави своју ,,Србију‘‘, чија судбина показује колико правда која је достижна може да буде спора – интегрална верзија је објављена тек две деценије од првог покушаја објављивања.