ОБЛОМОВ – Иван Гончаров | Препорукa за читање #5

О РОМАНУ

Иван Гончаров (1812-1891) је роман који ће га, испоставиће се касније, прославити осмислио 1847. године, а на његовом стварању је радио чак 10 година. Реч је о социолошко-психолошком роману у четири дела. Први, најважнији, назван је ,,Сан Обломова‘‘ и најпре је изашао као самостална књига 1849. године. Иако роман не карактерише претерана динамика радње и не обилује изненадним преокретима, што често зна да ,,умртви‘‘ читаоца, Гончаровљев стил је у тој мери пријемчив и питак, да до тог ,,умртвљивања‘‘ овде не може доћи. Када говорим о таквим делима, увек се сетим Сартрове ,,Мучнине‘‘, која је код мене изазвала управо ефекат умртвљивања. Познате су ми две екранизације ,,Обломова‘‘ (познатију, из 1979. године, режирао је Никита Михалков), а изводе се и позоришне адаптације.⁣

КО ЈЕ ОБЛОМОВ?

Они који ствари посматрају површно и плитко, закључиће да се ради о једном обичном лењивцу. Завиримо ли мало дубље у његову личност, схватићемо да је Обломов један трагичан и несрећан лик, човек кога су појели сопствени ирационални страхови и чији је живот самлела воденица несигурности. Од човека препуног младалачких жеља и планова, постепено је долазио до тачке у којој се више ништа не планира и у којој не постоје никакве жеље – у тој тачки почива духовна смрт. Требало би мало разрадити појам ,,изостанка жеља‘‘. У православном подвижништву, овај мотив се јавља као борба са болесним деловима душе, са конзумеристичким и примитивним нагонима – са оним што је пролазно. Код Обломова се ради о нешто другачијем концепту. Код њега не постоје апсолутно никакве жеље, никаква кретања и активности. Себе, свој ум и срце је потпуно пасивизовао, уз тек повремене бљескове, који, по својој природи, трају колико и један трептај. Јеврејска пословица каже: ,,Ако не постанемо бољи, постаћемо гори‘‘, а Обломов никако није постајао бољи. Био је племић са великим поседом и сељацима које никада није обишао, иако је стално планирао да се из Петрограда врати на село. Људи су га стално варали, а он је на све то гледао са потпуним одсуством емоције. Једино би оживео када је уз њега пријатељ Штолц, кога је неизмерно волео. Уз себе је стално имао слугу Захара, који је подједнако инертан и коме у неку руку одговара што има господара попут Иље Иљича. Обломов се у једном моменту искрено заљубљује у младу Олгу (која ће касније постати Штолцова жена), и тада доживљава најсветлије тренутке у животу. На таласима те љубави, успева да се покрене. Али само на кратко. Иако уговарају брак, због Обломовљевих ирационалних страхова и константног одлагања обзнањивања веридбе, ствар пропада.
,,Ја сам мислила да ћу те оживети, да можеш живети мене ради – а ти беше већ давно умро.‘‘, су Олгине речи које говоре о свој трагици несрећног Иље Иљича.⁣ На крају, Обломов умире исто онако како је живео – тихо, мирно и без превише напора. И то је најмања трагедија у читавом роману.
⁣
Ипак, постоји једна димензија Обломовљеве личности, која је племенита, узвишена и вредна дивљења. У моментима истинског промишљања (направити разлику између промишљања и робовања помислима!), осећа се изузетно духовно богатство које је несрећни Иља Иљич носио у себи. Он одлично анализира скупове, традиционалне за то време, на којима су се водили празни разговори, и са презиром гледа на њих. На сјајан начин указује на лажне појаве у друштву, силна фолирања и међуљудске односе који се своде на интерес и корист. Стиче се утисак да ствар са Олгом није пропала само због његове ,,обломовштине‘‘, већ и зато што је био свестан, знајући сопствене склоности, какав би живот имала та девојка поред њега. (Или барем ја желим да је тако.) О његовој племенитости на више места говори Штолц. Навешћу део његовог дијалога са Олгом о Обломову:⁣

– Хоћеш да ти кажем зашто ти је он мио, и зашто га још волиш?⁣
Она климну главом да хоће.⁣
– Зато што је у њему нешто драгоценије од сваког ума, а то је: поштено, верно срце! То је његово природно злато; он га је пронео кроз живот неповређено. Он је падао од удара, хладио се, заспао напослетку, убијен, разочаран, изгубивши моћ да живи, али није изгубио поштења и верности. Његово срце није издало ни једне лажне ноте, за њ се није прилепило блато. Њега неће занети никаква накићена лаж и ништа га неће свући на лажан пут; нек се око њега таласа читав океан ђубрета, зла, нек се сав свет отрује отровом и пође наопачке – никад се Обломов неће поклонити идолу лажи, у његовој дубини биће свакад чисто, светло, часно… То је кристална, прозрачна душа; таквих је људи мало; они су ретки; то су зрна бисера у гомили! Његово срце не можеш ничим поткупити; на њега се можеш свуда и увек ослонити. Ето чему си ти остала верна и зашто мени неће бити тешка брига о њему. Ја сам познавао много људи с узвишеним особинама, али никад нисам нашао срца чистијег, светлијег и простијег; многе сам волео, али никог тако стално и топло као Обломова. ⁣⁣

ЗАКЉУЧАК

Термин ,,обломовштина‘‘ се није задржао унутар оквира романа Ивана Гончарова, већ своје место добија и у социо-психолошким огледима. Сјајан пишчев стил савршено одржава пажњу, док садржина често изазива мучнину – јер често указује на све оно са чим се и читалац бори у свом животу. На свакоме од нас је да устане против своје ,,обломовштине‘‘ и да спречи њено манифестовање у што већој мери, али и да пружи подршку другоме код кога примећује исту појаву. Код мене је овај роман погодио све критичне тачке, разобличио ме је у потпуности и због тога га сврставам у један од најдражих романа. Потреси, разобличавања и постављање духовног огледала су карактеристике које одвајају врхунско од просечног штива, зар не? Треба читати ,,Обломова“. И то више пута…