Не сахрањивати стихове Бранка Миљковића

86291270_524270558195158_8982336419208888320_n
Бранко Миљковић (1934-1961)

У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године, настрадао је велики српски песник Бранко Миљковић. Читава тадашња држава била је запљуснута информацијама о самоубиству песника у Загребу. Међутим, није много времена протекло до тренутка када појединци, а затим и мање групе људи, бојажљиво изражавају прве сумње о начину на који је песник окончао свој живот. Тако настају многе верзије трагедије, које временом бивају додатно разрађиване.

СУКОБ СА ХРВАТСКИМ НАЦИОНАЛИСТИМА?
ДЕЛО УДБЕ?

1280x0_branko-soba
Песничка соба Бранка Миљковића

Ово је прва верзија која је допрла до мене. Не сећам се када, али знам да сам најпре чуо за убиство Бранка Миљковића, а тек онда за самоубиство. Према тој верзији, песник је у једној загребачкој кафани повео одређене расправе са хрватским националистима, а у целој тој ватри вербалног сукоба запевао је и поједине песме, које су за супротни табор биле неприхватљиве. У књизи Косте Димитријевића ,,Убијени песник“, наведене су речи Бранкове мајке, којима она изражава сумњу у званичну верзију смрти. Према њеним речима, на песнику нису били видљиви трагови вешања и физичке промене до којих овакав начин смрти доводи, али зато јесу модрице од удараца. На повике да је убијен, његова мајка Марија добила је одговор да мора да ћути из политичких разлога. Због тога је купила сандук са стакленим делом наспрам песникове главе, како би присутни могли да се увере да на врату нема трагова вешања.

Уз то, јављају се многи наводи и сведочења да се баш у време трагедије могла чути огромна бука која се чула баш из правца кафане у којој је био и Бранко Миљковић. Према наводима његових пријатеља, тело је нађено у клечећем положају, обешено каишем о грану која, по њима, није могла да издржи толики терет, док је око тела било много трагова стопала у снегу, који су указивали на то да је песник довучен из оближње кафане.

ДЕЛО УДБЕ? Када се говори о томе да је Миљковић убијен, често се спомиње и УДБА. А зашто би га државна безбедност уклонила? Аргумент који се најчешће наводи, јесте Миљковићево истраживање Брозовог порекла посредством његовог дијалекта.

И, наравно, песник не би био песник, када се за његову смрт не би везивало име неке жене. Говори се и о томе да је разлог (евентуалног) убиства Бранка Миљковића писмо које је послао једној жени. У једном писму, песник записује: „Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа… Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре…”

Иако би могло још много да се прича о убиству Бранка Миљковића, завршићу сведочењем песника Танасија Младеновића из 1995. године за Политику: ,,На лицу мeста, послe нeколико дана по Миљковићeвој сахрани, вративши сe тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињeница којe јасно говорe да јe тадашњим властодршцима, и у Загрeбу, и у Бeограду, било вeома стало да сe читав „случај“ прeкријe вeлом заборава. Кварило би то, забога, нашe идилично и за вeчна врeмeна пројeктовано — братство и јeдинство.“

Чињеница је да су власти, поред толико противуречности, врло брзо закључиле овај случај, што ме неодољиво подсећа на случај Сергеја Јесењина.

САМОУБИСТВО?

У претходним деловима текста навео сам и званичну верзију смрти Бранка Миљковића, па би било сувишно да поново пишем о томе. Навешћу само неколико сведочења и цитата који иду у прилог овој верзији. У писму од 7. фебруара, упућеном Петру Џаџићу, Миљковић записује: „Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскрстио сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом…”

images

Његов чувени ,,Епитаф“, састављен од само једног стиха (,,Уби ме прејака реч“), по коме многи данас препознају Бранка Миљковића, написан је у јесен 1960. године. Писмо које је затим написао пријатељу у Загребу, а које се односи на Епитаф, говори о нестабилном унутрашњем стању песника (а који песник није нестабилан?): ,, …Какав јe разлог да одeм бeз разлога ја нe знам. Знам да сам морао отићи… Ја прeзирeм самог сeбe. Тако сам сe осeћао и онда и морао сам отићи, отићи било куда. Имао сам осeћањe да ћу умрeти, и почeо сам да бeжим. У зору сам написао овај eпитаф који ти шаљeм… Мојe душeвно стањe јe било такво да нисам могао ни да читам, ни да пишeм, нити да сe на јeдном мeсту скрасим. Сада сам сe срeдио. Ти мe извини… Нeмир јe најтeжа болeст, нeизлeчива. Нeка нас ништа нe заустави… Твој Бранко.“

,,Уби ме прејака реч“ је заправо стих из једне друге песме, који је добио своје осамостаљење.

По мени, најиндикативније, у прилог званичној верзији, је сведочење Данила Киша, које говори о његовом сусрету са Миљковићем, десетак дана пре трагедије: ,,Дeсeтак дана прe њeговог самоубиства сам га срeо и кад сам наручио пићe, он мe јe изружио да сe то нe смe радити, да сe нe смe пити… Он јe у том трeнутку прeстао да пијe и да би томe дао тeжину принципа, он јe држао прeдавања и другарска убeђивања. Тада јe изговорио нeколико рeчeница којe су мe фрапиралe у часу када сам дознао за њeгову трагичну смрт.

Рeкао јe: „Ми смо сви кукавицe, многи руски пeсници су у нашим годинама вeћ завршили својe животe и то својом руком“. Навeо јe њихова имeна, доста агрeсивно мe јe питао зашто смо ми таквe кукавицe којe умиру од „глади, тубeркулозe и од тзв. боeмијe“.“

ЗАКЉУЧАК

Покушао сам да извршим синтезу најчешћих верзија Миљковићеве смрти у кратким цртама (што је само по себи грех, ово није тема за кратке црте). Истовремено, не могу да не приметим да се превише бавимо развијањем разноразних верзија (које не доводи ни до чега, док се не отворе потребни архиви). Неко ће рећи: ,,Грех је не истерати ствари на чистац, поготово када је овакав догађај у питању!“. Јесте, сагласан сам, али је још већи грех од тога не упознати се са поезијом Бранка Миљковића, не испунити груди ватром његових стихова. Грех је не обгрлити свом снагом душу једног од највећих песника 20. века. Отуда и наслов овог текста. На свакоме од нас је да очува оно што је велики Бранко Миљковић записао. На нама је да не угасимо његову ватру.

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;⁣
Време је да сунце каже колико је сати;⁣
Време је да цвет проговори, а уста занеме;⁣
Ко лоше живи зар може јасно запевати!⁣

Веровао сам у сан и у непогоду,⁣
У две ноћи био заљубљен ноћу,⁣
Док југ и север у истоме плоду⁣
Сазревају и цвокоћу.⁣

Сањајући ја сам све празнике преспаво!⁣
И гром је припитомљен певао у стаклу.⁣
Не рекох ли: ватру врати на место право,⁣
А пољупцу је место у паклу.⁣

И хлебови се под земљом школују;⁣
Ја бих се желео на страни зла тући;⁣
Па ипак, по милости историје,⁣
Повраћајући и ја ћу у рај ући.⁣

За пријатеље прогласио сам хуље,⁣
Заљубљен у све што пева и шкоди.⁣
Док ми звезде колена не нажуље.⁣
Молићу се побожној води.

86469417_225289231839109_3847630526382866432_n
Гроб Бранка Миљковића, београдско Ново гробље

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s