,,Од слободног човека не може се направити роб, јер је слободан човек слободан и у затвору“, речи су великог античког философа Платона. Ова мисао указује на једну огромну истину која је касније, у различитим варијацијама, често изрицана од стране великих умова. Ипак, колико нас је успело да достигне тај степен слободе? – Готово нико. Штавише, свака генерација би требало да буде срећна уколико је имала барем један овакав живи пример, једног човека који је Слободан (са великим почетним словом). Управо је књига ,,Слобода у затвору‘‘ сведочанство једног таквог човека, једног нашег савременика и живог примера Слободног човека.
Од како је 2002. године прихватио позив патријарха Павла да ступи у канонско јединство са Српском Православном Црквом, а самим тим и свим осталим помесним Црквама, архиепископ охридски Јован трпи непрестану тортуру од стране власти Републике Северне Македоније. Насилно је протеран из зграде митрополије и епархијских манастира, док суд годинама противправно одбија да региструје једину канонску цркву на простору Северне Македоније – Православну Охридску Архиепископију. У тим околностима, архиепископ Јован и остали припадници ПОА одлучују да изграде свој манастир у околини Битоља, на имању његових родитеља. Први покушај је завршен тако што су власти срушиле готово изграђен манастир, под изговором неимања грађевинске дозволе (иста та власт је при тражењу дозволе рекла да за село Нижепоље не постоји урбанистички план, па није потребна никаква дозвола!).
Уз све то, од враћања у канонско јединство па до данас, готово да није протекао дан без судског спора који је вођен против архиепископа Јована, а велики део тог периода провео је у, по многима, најозлоглашенијем и најгорем затвору на Балкану – скопском ,,Идризову“. Више о затворским условима можете прочитати у књизи.
Када те се сви одрекну, када ти држава укиине сва права, када те се ближњи застиде, тада ти остаје – Бог. Он који је почетак и крај, Алфа и Омега. Он, Христос, јесте Слобода у затвору.
Прво издање књиге ,,Слобода у затвору‘‘ настало је од писама писаних у затвору од стране архиепископа Јована, при чему то нису обична писма, већ је реч о истинском сведочењу слободе и подвига. Владика Николај и многи други говорили су да права врлина настаје тек онда када прође пробу искушења. Могао бих ја данима да причам и пишем о слободи, то није претерано тешко, а да онда горко заропћем, јер ми је привремено нестао интернет. Баналан пример, али најчешће тако завршава слобода свих оних који о њој непрестано говоре. Архиепископа Јована многи називају мучеником, али ја радије бирам реч подвижник. Мучеништво најчешће код људи изазива сажаљење, док подвиг изазива дивљење. Када човек затворен у најгорем затвору, са најпроблематичнијим затвореницима, при чему је од стране свих (док су у групи) етикетиран као издајник, шаље речи утехе свом клиру, уместо да буде обрнуто, како правила људске логике налажу, онда је то за свако дивљење. То је прави показатељ мизерне моћи људске логике у односу на моћ Духа.
Када дође време да примиш Христа, веруј да ти ни затворска капија неће бити препрека. Причешће је смисао живота. Само немој престати да се крећеш према Христу. Он ће ти засигурно изаћи у сусрет, чак и пре него што пређеш пола пута.
У допуњеном издању (које и сам имам), поред писама додати су још неки текстови, посланице и обраћања Сабору из затвора, као и битни списи из трагикомичних процеса који су вођени против архиепископа Јована. Са огромним жаљењем констатујем да смо се према жртви овог човека, као и према много чему, понели немарно и незаинтересовано. Још више жалим и још ме више боли што се народ у Македонији (која је моја Матица, вољена подједнако као и Отаџбина Србија) потпуно некритички односи према случају архиепископа Јована. Због свега тога, свестан значаја архиепископовог подвига, свима топло препоручујем да пронађу књигу ,,Слобода у затвору‘‘ и прочитају ово болно сведочанство, тај сјајан духовни путоказ свакоме ко се упушта у духовну борбу. Са надом да ће прогони нашег архиепископа престати и да ће канонско јединство поново бити успостављено, завршавам следећим цитатом из књиге:
Стигли смо, дакле, до слободе у затвору. Могуће је бити у затвору, а опет да си слободан. Слобода је духовна категорија. Она је љубав. Љубав ка ономе који ти осмишљава живот, ка Христу. Љубав према Св. Тројици и према свима сабраним у Телу Христовом, Богородици, Анђелима, Светитељима, и коначно, према целом народу Божјем. Када волиш онога који те је окривио, када волиш и онога који ти је судио, на крају када волиш и онога који ти свакодневно отвара и затвара решетке ћелије, када волиш и оног са којим делиш ћелију, а управо те све тера да га мрзиш, чак и због самог њиховог присуства и дисања – тада си слободан. Када те сва логика света убеђује да су то твоји непријатељи, да те мрзе и да си због тога иза решетака, а ти се супротстављаш тој помисли и велиш: ,,Па шта, они су, ипак, моја браћа‘‘ – онда си слободан. Када опхрван мишљу, пролазиш кроз пакао и велиш: ,,Боље да буду истребљени ови моји непријатељи који су ме овде сместили‘‘, али ипак, не остајеш при томе, већ настављаш: ,,Да опростим свима, због васкрсења‘‘ – онда си слободан. Без разлике где си. У манастиру који ти је по слободи постао затвор или у затвору, који си сопственом слободом претворио у манастир.
Ментални Хигијеничар 