Поједноставите свој живот!

        Људи светског настројења говоре: ,,Благо онима који живе по вилама и уживају све удобности“. Али заиста су блажени само они који су успели да поједноставе свој живот, да се ослободе омче тог светског напретка – многих олакшица које нису ништа друго до тешкоће, и да се тако избаве те језиве напетости нашег доба. Ако човек не поједностави живот, мучиће се; а ако га поједностави, неће више осећати ту напетост.

Неки Немац је на Синају рекао једном врло бистром бедуинчићу: ,,Ти си паметан дечко, и можеш да се описмениш.“ ,,А после?“, упита га овај. ,,После тога можеш да постанеш инжењер.“ ,,А после?“ ,,После можеш да отвориш аутомеханичарску радњу.“ ,,А после?“ ,,Па, развићеш посао и…“ ,,А после?“ ,,Запослићеш раднике, и имаћеш много људи око себе.“ ,,Односно“, рече му дечко, ,,да имам једну главобољу, па да јој придодам још једну, а после и још једну? Не разумем; шта ми фали сада када ми је мирна глава?“

Већина главобоља је од таквог размишљања: да радимо ово, да радимо оно. Када би све ове мисли биле усмерене на оно духовно, човек би осећао духовну утеху, а не главобољу.
Сада и мирјанима увек наглашавам – једноставност. Јер много од свега онога што чине – није неопходно, па их услед тога нагриза напетост. Говорим им о једноставности и подвижништву. Непрестано опомињем: ,,Ако хоћете да се ослободите напетости – поједноставите живот.“ И већина развода бракова управо тако и почиње. Послова је много, људи имају толико обавеза, да им се од свега тога заврти у глави. Раде обоје, и отац и мајка, а деца кући остају сама. Умор, нервоза – мали проблеми, велике свађе – а после аутоматски наступа развод; ето, дотле смо дошли. Али када би поједноставили свој живот, били би и одморни и радосни. Ова напетост је заиста убитачна!

Једанпут сам се нашао у некој раскошној кући, и док смо разговарали, рекоше ми: ,,Живимо као у Рају, док други људи оскудевају.“ ,,Ма, ви живите у паклу!“, рекох им. ,,Безумниче ове ноћи…“, рекао је Бог богаташу. Када би ме Христос питао: ‘Где желиш да те сместим? У затвор или у једну кућу попут ове’, ја бих одговорио: ‘У један мрачни затвор.’ Јер затвор би ми помогао. Подсећао би ме на Христа, на свете мученике, подсећао би ме на подвижнике који су живели по пештерама, подсећао би ме на монашки живот. Затвор би помало личио на моју келију и то би ме радовало. А ово ваше, на шта би ме подсећало и у чему би ми помогло? Зато ме затвор испуњује више, не само од једног светског салона, већ и од једне лепе монашке келије. Хиљаду пута радије био бих у затвору, неголи у једној таквој кући“

Када сам био у Атини у гостима код свог пријатеља, замолио ме је да примим једног човека пре но што сване, јер у неко друго време он није могао да дође. Дошао је радостан и непрестано је прослављао Бога. Био је веома смирен и једноставан, и тражио је од мене да се молим за његову породицу. Овај брат је био стар око тридесет осам година, и имао је седморо деце. Брачни пар, његови родитељи, седморо деце – укупно једанаест душа. Живели су сви у једној соби. Рекао ми је, са својственом му једноставношћу: ,,Када стојимо, некако се може, али када легнемо не можемо да станемо у собу; мало је тесно. Слава Богу, сада смо подигли једну шупу за кухињу и већ је боље. Оче мој, ми имамо кров над главом, а има људи који живе под ведрим небом.“ Његов посао био је да пегла. Живео је у Атини. Од куће је одлазио пре него што сване, како би на време стигао у Пиреј, где је радио. Од стајања и много прековременог рада, на ногама је имао проширене вене, што му је сметало, али његова велика љубав према породици чинила је да заборави болове и своје здравствене проблеме. Осим тога, непрестано је прекоревао самога себе, говорећи како он у себи нема љубави, јер као хришћанин не чини никаква добра дела. Хвалио је своју жену као ону која је поред деце и његових родитеља о којима је бринула, одлазила и код старих људи из суседства, узимала њихову одећу, прала је, сређивала им куће и кувала им супе. У себи је имао Христа и обиље радости, а његова соба била је преиспуњена рајским ликовањем. Људи који у себи немају Христа, пуни су напетости; и само две такве особе не могу да се сместе ни у једанаест соба. А оних једанаест људи са Христом у себи, сместило се у један собичак.

II

        Видиш, чак и побожни људи, ма колико простора имали, не могу да се сместе, јер се у њих још није сместио цео Христос. Када би жене из Фарасе виделе овај наш данашњи луксуз који је присутан чак и у многим манастирима, рекле би: ,,Бог ће послати огањ да нас спржи. Бог нас је оставио!“ Оне су завршавале послове на брзину. Рано ујутру требало је да изведу козе на пашу, да почисте куће. Затим би одлазиле у цркву, или би се окупљале по пећинама, и једна од њих која је била колико-толико писмена, читала је из Синаксара о Светитељу који се празновао тог дана. После су метанисале, молиле се… А много су радиле и умарале се. Свака жена требало је да зна да шије све што је било потребно за једну кућу. Шиле су ручно. Машина за шивење било је мало, и то само у граду; у селу их није било. Можда је у целој Фараси била једва једна машина за шивење. Шиле су чак и мушка одела, која су зато била удобнија за ношење; и чарапе су плеле ручно. Све су радиле са укусом, са љубављу. Увек им је преостајало довољно времена, јер све што су имале било је до краја једноставно. Фарасићани се нису окретали око ситница. Живели су у радости монашког живота. И ако, на пример, ћебе није било баш најбоље намештено, па је висило мало на једну страну, да им кажеш: ,,Намести то ћебе“, они би ти одговорили: ,,Што, јел’ ти смета за молитву?“

III

        Данашњим људима страна је ова радост монашког живота. Не мисле да нечег треба да се одрекну, да се мало помуче. Кад би људи мислили мало више монашки, кад би живели једноставније, били би мирнији. Овако се муче. У душама су им напетост и очајање. ,,Онај тамо је успешан, јер је направио два солитера; а онај други – јер је научио пет језика! Ја немам ниједан стан, не знам ниједан страни језик. Ох, пропао сам!“ Човек који има ауто, размишља овако: ,,Онај тамо има бољи: Требало би и ја да узмем такав.“ Купиће бољи ауто, али опет неће бити задовољан, јер ће увек постојати неко ко има још бољи. Купиће, можда, и тај, још бољи, али ће после сазнати да људи сада имају и приватне авионе, и поново ће да се мучи. Томе краја нема. А онај што нема никакав ауто, радује се и за све благодари Богу: ,,Слава Богу“, размишља он, ,,не мари што немам ауто. Здрав сам и могу да ходам. Колико је људи без ногу, па не могу да се услуже, да се прошетају, увек им је потребан неко да им помогне, а ја имам ноге!“ Човек који је хром, мисли овако: ,,Има и оних који немају обе ноге“, па се тако и он радује.

IV

        Неблагодарност и похлепа велико су зло. Човек обузет материјалним стварима, увек је обузет бригом и напетошћу, јер час дрхти да му не узму ствари, час да му не узму душу. Једног дана дође ми неки богаташ из Атине, па ми рече: ,,Оче, изгубио сам сваки контакт са својом децом; не познајем своју рођену децу.“ ,,Колико деце имаш?“, упитах га. ,,Двоје“, рече ми. ,,Одгајао сам их птичијим млеком. Шта су хтели, то су имали! Чак сам им и по ауто купио.“ Из разговора сам схватио да је он имао свој ауто, жена свој, а деца, опет, свако свој. Рекох му: ,,Благословени мој, уместо да си решавао своје проблеме, ти си их само увећавао. Сада ти је потребна једна велика гаража за аутомобиле, један ауто-механичар кога плаћаш четири пута више да би их поправљао, а поред тога све четворо се у сваком тренутку налазите у опасности да настрадате. Али када би живео мало једноставније, твоја породица би била на окупу, разумели бисте једни друге, и не би имао такве проблеме. Сада не криви своју децу; сам си крив, јер се ниси потрудио да их другачије васпиташ.“ Једна породица, четири аутомобила, један ауто-механичар…! Па, ваљда неко од њих може да сачека, па да иде мало касније. Све ове олакшице изродиле су само – тешкоће.
Подсетио ме је један други човек. Било их је петоро у породици. Он ми рече: ,,Оче, имам један ауто и мислим да купим још два. То ће да нам много олакша живот.“ ,,А размишљаш ли ти о томе колико ће тешкоћа то да ти створи?“, упитах га. ,,Један ауто паркираћеш већ у неки ћошак; а три – куд ћеш с њима? Требаће ти једна гаража и једна остава за гориво. Биете окружени опасностима са три стране. Боље да имате један ауто, а да смањите своје изласке. Имаћете времена за своју децу. Бићете мирни. Једноставност је изнад свега.“ ,,Хмм, никада нисам размишљао о томе“, одговорио је.
– Старче, неко нам је рекао да два пута није успео да заустави аларм на својим колима. Једном зато што је ушла мува, а други пут зато што је он сам ушао неправилно у ауто!
– Такав живот је право мучеништво, јер је све много компликовано. Већина ствари које би требало да олакшају живот, само рађају тешкоће. Мирјани се даве у мноштву ствари. Пуни су разноразних олакшица, а начинили су свој живот тако тешким. Ако човек не поједностави ствари, једна олакшица створиће безброј тешкоћа.
Када смо били мали, секли смо дрвени калем за конац са стране и провлачили клин кроз њега. Тако смо добијали лепу играчку, па смо се радовали. Мала деца веселе се једном аутомобилчићу, више него што се њихови очеви радују када купе мерцедес. Упиташ ли девојчицу: ,,Хоћеш ли лутку или солитер?“, видећеш да ће да ти одговори: ,,Лутку“. Заиста, мала деца боље поимају шта је то таштина овога света.
– Старче, шта људима може да помогне да би схватили ту радост која се крије у једноставности?
– Да дубље размисле о смислу живота. Иштите најприје Царство Божије…(Мт. 6, 33) Одатле потиче једноставност и свако правилно постављање.

Старац Пајсије Светогорац

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s