,,Сликао сам свим срцeм и душом, а ум
изгубио нeгдe у мeђуврeмeну.“

Око сликара је сабласна тишина.
Оглашавају се само испрекидани потези четкице
и ветар
гласан довољно
да инспирише уметника
а недовољно
да поремети његов занос.
Они су све што има.

У сликару је неподношљива бука.
Чују се подругљиви одјеци прошлости
и самопорицајући гласови будућности
довољно гласни
да га отерају у лудило
а недовољно
да га натерају да одустане од свог стваралаштва.
Они су све што чује.

А садашњост?
Садашњост се одиграва на платну.

А купци?
Купаца  нема.
Скоројевићи без укуса
нису спремни за нове геније
јер то није у моди.
Њима су потребни крв, скандали и смрт…
…а често је и то недовољно.
Док надахнуто расправљају о уметницима
које су њихови преци сахранили
управо сахрањују једног
о коме ће причати њихови потомци
док сахрањују мученика свога доба.
Помодарство је углавном наследна болест…

II

Риђобради узвикује ка небу:
,,Доста са тим!“
Метак неразумевања и одбачености
распршен је у грудима.
Поља оплакују свог најдражег сина
гаврани отпочињу посмртни лет.

III

Око сликара је неподношљива бука.
Купци су ту.
Њихове скоројевићке побуде
коначно су задовољене.
Још један уметник је сахрањен.

У сликару је сабласна тишина.
Његов гроб квасе
покајничке сузе будућих поколења.
La tristesse durera toujours.

 

Аутор: Ђорђе Спасић