ЈЕЛКА КАО НОВИ ТЕМЕЉ НАРОДНОГ БИЋА или ЗАШТО СРБИЈА НИЈЕ БАНАНА-ДРЖАВА

Новогодишња јелка је феномен који постоји у читавом свету. Деца са себи својственим нестрпљењем очекују кићење јелке, док они старији уживају у свему томе, јер их подсећа на детињство и води на вишечасовна носталгична путовања у прошлост. То шљаштеће дрвце, бар на тренутак, ствара осећај мира и спокоја, што је категорија која у данашњем друштву готово да не постоји. Међутим, није све тако идилично и заносно. Постоје и они којима се овај феномен не допада. Најтврђи конзервативци нападају љубитеље новогодишњих јелки, називајући их помодарима, јер кићење јелке не спада у домене наше традиције. Варате се, господо драга. Јелка, била она новогодишња или не, у данашње време је толико добила на значају, да је то прелепо дрво, морамо то искрено признати, постало део нашег народног бића.

У освртима на стање у нашој држави, све чешће среће се термин ,,банана-држава/република“. Овај појам првобитно се користио за земље Средње Америке, које су се бавиле једино узгајањем и извозом банана, а на чијем челу су били корумпирани политичари који зависе од великих компанија попут ,,Јунајтед фрута“ или ,,Стандард фрута“. Термин је први пут скован од стране писца О. Хенрија, који у свом делу Купус и краљеви, објављеном 1904. године, записује: ,,У то време смо имали споразум са сваком страном земљом, осим Белгије, и те банана републике, Анхурије“. Касније се термин проширио и на земље тзв. Трећег света. Иако више од свега волимо да прихватамо иностране утицаје (најчешће оне лоше), сматрам да смо народ изузетно способан да, генерално а самим тим и у свакодневном изражавању, изнедри нешто аутентично. У том смислу, предлажем један полуаутентични појам (,,полу“ – јер је изведен из постојећег појма, а ,,аутентичан“ – ради повлађивања егу писца овог текста), који много потпуније и обухватније од термина ,,банана-држава“ описује наше стање. Ради се о појму – јелка-држава.

Ко уз пригодну психофизичку припрему и са минималном пажњом прелиста нашу дневну штампу, приметиће да је у данашње време јелка невероватно утицајна Божија творевина. Преко ње се напредује на друштвеној лествици и долази до наредних нивоа и тестова за даљи друштвени напредак (тестова попут брзопотезног лепљења плаката, посећивања митинга, тапшања по сигналу и писања вођекорисних коментара…). Наиме, уколико, носећи пригодну одећу обележену политичким симболима и крилатицама, посадите јелку у неком парку и све то прибележите камером, можда вам се смеши блистава (за почетак) локална каријера. У случају да уз све то офарбате неколико клупа или, ако сте посебно надарени, мост, ви сте, готово извесно, будући одборник! Интересантан је то контраст: јел(к)а – симбол чврстине и поноса, јединка која се не клања никоме, постала је степеница ка достизању високог друштвеног статуса особама које имају потпуно супротне особине у односу на њу. У честим мисаоним заносима, затицао сам себе како промишљам да ли биљке имају свест. Читава ова прича око јелки и амбициозних ентузијаста показала ми је да и поред мојих поетских настојања да биљкама припишем поседовање свести, то ипак није чињеница. Да је тако, на стотине јединки би увенуло од срамоте већ при првом додиру са ентузијастом.

И нека ми ентузијасти не замере. Човек, колико год се трудио да их избегне, никако није изван природних закона, а Мајчица Природа је уредила да и у људском роду постоје јелке, насупрот онима који се тако фанатично боре за висок друштвени статус и који спадају у категорију људи у нашем народу познату као ,,сналази се“, коју ће на прави начин описати фиктиван (да ли?) разговор два јужњака.

– Је ли, бре, Стојане, видим неки дан твој син сади некакве јелке у парк, а око њега се окупили и сликав га. Ја онај дан посади пе’сет саднице, ал несам знао да тој не може без сликање. Да л’ се неће примив без тој?
– Синиша се сналази, Стојане, он ти је сад много близак с градоначелника, ће га тури на високу позицију ако овако настави. Кажи на оног твог да му се јави, нема ‘леб од онеј његове књиге.
– Он ти је, добри мој Стојане, решио да не буде сналажљив, не мог ја туј ништа. Него кажи си ти на Синишу да не иде много далеко у тој сналажење, питање је шта има све у градоначелникову гузицу, а викав и да је много мрачно.

Дакле, постоје јелке, постоји коров, а постоји и наша слободна воља, која нам омогућава да бирамо шта ћемо од тога бити. Како је то лепо!

Да закључимо, некада народ храста, затим народ крста и храста, данас је народ јелке или, да додатно проширимо појам, саднице. Шта бих ти више рекао, штовани читаоче, осим: не будемо ли сви садили јелке, изгледна нам је пропаст, будемо ли сви садили јелке, сигурна нам је пропаст. Вероватно је све то део (д)еволуције једног народа.