ЈЕЛКА КАО НОВИ ТЕМЕЉ НАРОДНОГ БИЋА или ЗАШТО СРБИЈА НИЈЕ БАНАНА-ДРЖАВА

Новогодишња јелка је феномен који постоји у читавом свету. Деца са себи својственим нестрпљењем очекују кићење јелке, док они старији уживају у свему томе, јер их подсећа на детињство и води на вишечасовна носталгична путовања у прошлост. То шљаштеће дрвце, бар на тренутак, ствара осећај мира и спокоја, што је категорија која у данашњем друштву готово да не постоји. Међутим, није све тако идилично и заносно. Постоје и они којима се овај феномен не допада. Најтврђи конзервативци нападају љубитеље новогодишњих јелки, називајући их помодарима, јер кићење јелке не спада у домене наше традиције. Варате се, господо драга. Јелка, била она новогодишња или не, у данашње време је толико добила на значају, да је то прелепо дрво, морамо то искрено признати, постало део нашег народног бића.

У освртима на стање у нашој држави, све чешће среће се термин ,,банана-држава/република“. Овај појам првобитно се користио за земље Средње Америке, које су се бавиле једино узгајањем и извозом банана, а на чијем челу су били корумпирани политичари који зависе од великих компанија попут ,,Јунајтед фрута“ или ,,Стандард фрута“. Термин је први пут скован од стране писца О. Хенрија, који у свом делу Купус и краљеви, објављеном 1904. године, записује: ,,У то време смо имали споразум са сваком страном земљом, осим Белгије, и те банана републике, Анхурије“. Касније се термин проширио и на земље тзв. Трећег света. Иако више од свега волимо да прихватамо иностране утицаје (најчешће оне лоше), сматрам да смо народ изузетно способан да, генерално а самим тим и у свакодневном изражавању, изнедри нешто аутентично. У том смислу, предлажем један полуаутентични појам (,,полу“ – јер је изведен из постојећег појма, а ,,аутентичан“ – ради повлађивања егу писца овог текста), који много потпуније и обухватније од термина ,,банана-држава“ описује наше стање. Ради се о појму – јелка-држава.

Ко уз пригодну психофизичку припрему и са минималном пажњом прелиста нашу дневну штампу, приметиће да је у данашње време јелка невероватно утицајна Божија творевина. Преко ње се напредује на друштвеној лествици и долази до наредних нивоа и тестова за даљи друштвени напредак (тестова попут брзопотезног лепљења плаката, посећивања митинга, тапшања по сигналу и писања вођекорисних коментара…). Наиме, уколико, носећи пригодну одећу обележену политичким симболима и крилатицама, посадите јелку у неком парку и све то прибележите камером, можда вам се смеши блистава (за почетак) локална каријера. У случају да уз све то офарбате неколико клупа или, ако сте посебно надарени, мост, ви сте, готово извесно, будући одборник! Интересантан је то контраст: јел(к)а – симбол чврстине и поноса, јединка која се не клања никоме, постала је степеница ка достизању високог друштвеног статуса особама које имају потпуно супротне особине у односу на њу. У честим мисаоним заносима, затицао сам себе како промишљам да ли биљке имају свест. Читава ова прича око јелки и амбициозних ентузијаста показала ми је да и поред мојих поетских настојања да биљкама припишем поседовање свести, то ипак није чињеница. Да је тако, на стотине јединки би увенуло од срамоте већ при првом додиру са ентузијастом.

И нека ми ентузијасти не замере. Човек, колико год се трудио да их избегне, никако није изван природних закона, а Мајчица Природа је уредила да и у људском роду постоје јелке, насупрот онима који се тако фанатично боре за висок друштвени статус и који спадају у категорију људи у нашем народу познату као ,,сналази се“, коју ће на прави начин описати фиктиван (да ли?) разговор два јужњака.

– Је ли, бре, Стојане, видим неки дан твој син сади некакве јелке у парк, а око њега се окупили и сликав га. Ја онај дан посади пе’сет саднице, ал несам знао да тој не може без сликање. Да л’ се неће примив без тој?
– Синиша се сналази, Стојане, он ти је сад много близак с градоначелника, ће га тури на високу позицију ако овако настави. Кажи на оног твог да му се јави, нема ‘леб од онеј његове књиге.
– Он ти је, добри мој Стојане, решио да не буде сналажљив, не мог ја туј ништа. Него кажи си ти на Синишу да не иде много далеко у тој сналажење, питање је шта има све у градоначелникову гузицу, а викав и да је много мрачно.

Дакле, постоје јелке, постоји коров, а постоји и наша слободна воља, која нам омогућава да бирамо шта ћемо од тога бити. Како је то лепо!

Да закључимо, некада народ храста, затим народ крста и храста, данас је народ јелке или, да додатно проширимо појам, саднице. Шта бих ти више рекао, штовани читаоче, осим: не будемо ли сви садили јелке, изгледна нам је пропаст, будемо ли сви садили јелке, сигурна нам је пропаст. Вероватно је све то део (д)еволуције једног народа.

Narodna zastava Republike Srbije
Нова народна застава

 

Аутор: Ђорђе Спасић, грађанин јелка-државе

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s