,,Хлебови“ Велимира Ц. Парлића | Књижевност Југа

Загасито модра сенка облака пала је на реку, када је стари професор Јулије Петровић, са кожом боје зеленог гуштера, изашао из воде.
Његово мршаво, нездраво тело испружило се зловољно на песку и стари професор погледао је своје танке, онемоћале ноге с очитим незадовољством.
–  Шта још могу очекивати од њих, млади господине? Недостатак здраве младости осећа се у њима. Ах, да! Некога у младости уране као прасе, па је таквима осигуран успех у спорту и тако даље, и може још у најмању руку да се обавеже да на новчану вредност свога тела рачуна као балерина. А о моме се дечјем стомаку слабо ко имао бринути и… наравно, што се у младости наследи, носи се кроз цео живот.
Ове речи биле су изазване не само бедним изгледом ногу старога професора, јер његове очи нису напуштале слику, која је подједнако присвојила нашу пажњу: испод наших ногу, играјући се на топломе песку, мицала су се два мала, сува скелета, правећи невину ларму. Деца су на сунцу изгледала готово провидна; њихове ноге и руке вихориле су у ваздуху као сламке и њихови танки, издужени вратови једва су нас могли уверити да носе мале главе које знају и могу да мисле. То су била мала, празна, блатњава страшила.
Господин професор је био вољан да примети:
– О, да, нема ништа болније но гледати ову нездраву, гладну, прљаву децу, која се ваљају овде као штенад, а нема никога ко би их узео к себи и поштено их нахранио!
И, гласом који је чудно подрхтавао, стари професор Јулије Петровић испричао ми је ову причу:
– Било је то пре неколико година. Једне заморне јесење вечери враћао сам се из кафане кући, прелазећи тамне улице предграђа. Ишао сам мирно и потпуно поуздано и ни на крај памети ми није могла доћи помисао да ми се може десити било каква непријатност.
Наједном, у помрчини, коју је чинила густа сенка једне оронуле троспратнице, бану, на два корака од мене, згурена фигура некога човека.
– Стој!… – чуо се пригушен, ледено јасан глас и хладна револверска цев сину из помрчине.
Требало је да прође неколико минута па да се потпуно уверим да имам посла са једним обичним лоповом.
Са дивном хладнокрвношћу, која му је допуштала да без треме барата по мојим џеповима, тајанствени препадник извукао је из мог унутрашњег џепа новчаник, у коме је било неколико хиљада динара. Електрична лампа дрхтаво је синула у његовим рукама и при јасно белој светлости мени се несметано дозвољавало да гледам како туђи, брзи прсти пожудно броје мој муком уштеђени новац.
Али тада се деси нешто потпуно неочекивано.
Тајанствени лопов узе из новчаника само једну новчаницу од хиљаду динара, заклопи новчаник и пружи ми га смејући ми се грубо у лице.
– Ево вам – рече подругљивим гласом – да и ви не умрете од глади…
На то се окрену и пође журним корацима низ пусту улицу.
Застао сам забезекнут од чуда, држећи нерешиво новчаник у руци. Затим, не верујући својим очима, пребројах журно остатак новца и стрпах новчаник у џеп.
Низ улицу, језиво и хитро, одмицала је сенка чуднога препадника.
Овај невероватан случај побуди у мени силно интересовање и ја се без даљег премишљања реших да следим необичног лопова.
Идући стално за његовим трагом, пређох неколико улица. Наједном, непознати човек уђе у једну пекарицу и мало затим изађе из ње, носећи пет – да пет – великих хлебова!
Није ме приметио. Продужио је журно, готово трчећи као да нешто велико и светло чека на њега.
Да, било је то сасвим чудно! Овај човек, који је на тако невероватан начин отео мој новац, овај човек који је журио низ пусту улицу, држећи гломазно у рукама пет топлих хлебова, постао ми је наједном врло, врло симпатичан. Његова сенка мицала се бедно у ноћи, он је грабио онамо куда је на њега чекала глад… Пет хлебова у ноћи, ношени на рукама! То сте требали да видите млади господине…
Али ви морате да чујете шта је било даље.
Када ми се већ учинило да је ове необичне ноћне трке било превише, непознати човек застаде пред једном сниском, нахереном кућерином и уђе полако унутра. Дотрчах радознало до куће, а затим се пажљиво приближих прозору.
Призор, који сам видео, испунио ме је тужном леденошћу!
На влажном земљаном поду, у страшним ритама, ваљало се петоро голишаве деце; свако до њих држало је по један хлеб у зубима и гутало пожудно откинуте комаде. У једнаком такту, њихове руке, њихове кратке, прљаве ножице, њихове главе, њихове очи и невине, напаћене мале душе, понављале су задовољно мелодију срећно утољене глади. Изнад њих стајао је отац-лопов, нема изборана лица, бленуо у њихова слаба, глађу убијена тела, као да се у његовим тамним очима рађала нека свирепа слутња.
Отворио сам нагло врата и мирно ушао у кућу.
Очи мога ноћног познаника посташе унезверено уплашене, његово лице доби бледо патничку боју, пуну пригушене молбе, он се сумануто ухвати за главу и пође к мени очајним, полуизбезумљеним корацима.
– Господине, молим вас, немојте ме ухапсити… Ја сам већ месец дана без посла и… и деца ће ми умрети од глади.
Даље није могао. Дрхтавом руком извуче из џепа неколико згужваних стотинарки, и пружи ми их понизно и заплашено.
Лаким гестом одбих пружени новац.
– Човече, не бој се!… Ја сам ушао потпуно сам… Задржи слободно новац код себе. Ја ти га поклањам…
И нисам више могао да останем ту. Хтео сам да будем далеко од тога, био сам жељан чистог, окрепљујућег зрака; осећао сам да ме ту, унутра, у тој соби људске патње и понижености, не може ништа задржати. Да, осећао сам то, и стидео се дубоко, али ипак нисам могао томе осећању да одолим.
Тај човек, та голишава, гладна деца требала су моју помоћ; њихове судбине биле су остављене случају, улици, глади и патњи.
man-street-fog-darknessПобегао сам од њих, побегао сам од њихових остављених, гладних живота…
Ту је стари професор Јулије Петровић заћутао, а његова глава спустила се уморно доле. А затим је једва чујним, ниским гласом, наставио:
– И, ето, кад год видим овако слабу, коштуњаву децу, ја се сетим оних пет хлебова, који ме гледају ледено и језовито. Тада сам спреман од ужасне моје понижености да заплачем…

Велимир Ц. Парлић (1905-1937)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s