Препорукa за читање #3: ,,Злате од Слатине“ Григорија Божовића

Grigorije-B
Григорије Божовић (1880-1945)

Они који мало дуже прате страницу Ментални Хигијеничарсетиће се да је о овој причи већ било речи и да сам пре годину дана објавио текст (линк до текста) посвећен Златету из Слатине. Тај текст сам написао по првом читању приповетке, надахнут оним првобитним одушевљењем које се јавља када први пут наиђемо на нешто што има снагу да изврши снажне потресе унутар најдубљих предела нашег бића. Од тада, овој причи (која је заснована на истинитом догађају) враћао сам се више пута. Ниједном нисам остао равнодушан, нити је реакција била мањег интензитета у односу на прво читање. Напротив. Увек бих на крају осетио одушевљење, горчину и огромну тугу због судбине која је задесила мој народ на простору Старе Србије, о чему се уопште не говори, нити се зна. Вероватно јако битну улогу у таквој мојој рецепцији игра то што су ми корени по мајци управо старосрбијански.

Разлози моје препоруке су вишедимензионални. Најпре, приповетка је писана језиком Старе Србије, што доприноси аутентичности, препознатљивости и истинском доживљају једне трагичне, а у исто време победоносне, судбине. Језик Григорија Божовића је бритак, а приповедачке способности огромне. Затим, гледано у ужем смислу кроз сам лик главног лика – Златета, његова дела и поступци на истински начин представљају дефиницију чојства и јунаштва. Та два толико помињана појма у нашем народу, тестирају се онда када се нађемо на капији искушења. Лако је само говорити. Проблеми настају онда када је потребно ускладити дела и речи. А Злате чак и не говори о било каквом чојству и јунаштву, он само поступа у складу с тим начелима. Напослетку, Злате није само појединачан лик, он је парадигма једног свеопштег народног усуда на просторима Старе Србије.

sv-gorgi-poloski
Полошки манастир, задужбина Душана Силног, Кавадарци

Врло лако смо се одрекли огромног дела Југа (остатка се одричемо данас), који је умногоме исходиште нашег народа и наше државности. У Старој Србији налазе се бројне српске средњовековне светиње, тло је натопљено крвљу многих који су се борили за ослобођење од османског јарма, а касније и бугарске тортуре, док је народ деценијама трпео насиље и притиске од стране бугарских, османских и турских структура. Све то је прошло готово незапажено, а данас се тек ништа не зна. А шта тек рећи о књижевности и књижевницима са ових простора? Готово да се не спомињу. А заслужни јавни делатници, поготово они с краја деветнаестог и прве половине двадесетог века? Такође их је прогутао заборав. Колико год то можда претерано звучало, назваћу ствари правим именом и без увијања написати да су, у данашњем поимању ствари, Јужњаци људи за које се искључиво везују трубе, гајде, зурле и акценат о коме се говори са подсмехом. И то је све. На нама, у чијим венама тече врела јужњачка крв и чији дух проналази ослонац у храбрости славних комитских војвода, интелигенцији знаменитих синова Југа и пожртвованости измучених мајки, је да покушамо да укажемо на још неке димензије јужњачког бића. Препорука приповетке ,,Злате од Слатине“ је један од сићушних, али значајних корака.

линк за скидање приповетке: Злате од Слатине

maxresdefault

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s