,,Ја живим како Бог вели, ја сам, како се оно каже, Божије дрво: куд ветар – тамо и оно…“
(Иван Буњин)

Божије Дрво не кука и кмечи.
И поред напада ветрова различите силине
оно опстаје,
успева да сачува своје гране
и даје изнова своје плодове.

Божије Дрво ниједног тренутка неће зароптати,
јер тамо неки ветар жели да га сломи
– за њега је ветар неизоставни део живота,
а самим тим и борба.

Божије Дрво би се осушило
када би ветар престао да долази;
борба је његов смисао живота
и начин узношења молитве Богу.

А ти…
Ти си створен као Божије Дрво,
па опет свакодневно ропћеш,
проклињеш судбу, живот и свога Творца,
јер ти ветрови не дозвољавају предах.

Зашто већ једном не ступиш у борбу
од које толико бежиш
и удахнеш нови живот себи
и својим осушеним гранама?
Зашто дозвољаваш и најслабијем поветарцу
да их сломи?

Борба је
молитва, спознаја и живот.
Кукњава је
хула, погибао и смрт.

Слушај!
Не дозволи да будеш живи трулеж,
већ оживи себе
и престани да бежиш од борбе.
Божије Дрво не кука и кмечи.

 

Инспирисано причом Ивана Буњина ,,Божије дрво“

Аутор: Ђорђе Спасић