У својим белешкама, које су код нас познате под називом Самом себи, Марко Аурелије примећује један занимљив парадокс – човек највише воли себе, а ипак му је више стало до тога шта други мисле о њему, него шта он мисли и зна о себи. Управо је то разлог умирања многих снова. Вероватно сваког дана, због претераног освртања на околину, хиљаде одустану од својих снова, а околина, најчешће, из ових или оних разлога, одбацује туђе снове. Најтачније би било рећи – брутално их каменује.
Читајући прозу великог руског писца Ивана Буњина, наишао сам на кратак запис под насловом Бернар. Бернар је лик из Мопасановог дела ,,На води“, морнар који је читав живот посветио овом позиву. Француски писац га описује на следећи начин:
Бернар је мршав, спретан, необично воли чистоћу и ред, пажљив је и опрезан. То је простодушан и одан човек и изванредан поморац.
Међутим, много битније од Мопасановог описа су (последње) речи које је Бернар изрекао о себи на самртном одру:
Мислим да сам био добар поморац. Je crois bien que j’etais un bon marin.
Овако о Бернару и његовим последњим речима пише Буњин:
А шта је хтео да искаже тим речима? Радост сазнања да је, живећи на земљи, као добар поморац, био користан свом ближњем? Не: то да Бог сваком од нас даје, заједно са животом, овај или онај таленат и налаже нам, као свети дуг, да га не закопавамо у земљу. Зашто, због чега? То ми не знамо. Али треба да знамо да све у овом за нас несхватљивом животу обавезно мора имати некакав смисао, некакав узвишени Божији циљ усмерен на то да све у овом свету ,,буде како ваља“ и да ревносно испуњавање тога Божијег циља представља увек нашу заслугу пред њим, а зато и радост и понос. Бернар је то знао и осећао. Он је целог живота марљиво, достојно и одано испуњавао скромни задатак који му је Бог поверио, служио му је поштено, пуним срцем. И како би онда могао да не каже оно што је рекао у свом последњем часу? ,,А сада опрости грехе, владико, слуги твоме, који се усуђује да каже теби и људима: мислим да сам био добар поморац.“
Када сам први пут прочитао причу о Бернару, само једна реченица коју је изрекао, и то на самртном одру, моментално га је у мом систему вредновања лансирала у сам врх омиљених књижевних ликова. Само једна реченица погодила је најосетљивији (и вероватно најнестабилнији) део мог духа, продрмала ме је и учврстила у ономе што радим. Људима су, поред Врховног Путоказа, потребни и они мањи путокази, који могу да буду од кључног значаја на најважнијим раскрсницама живота. Један од њих је Бернар. Проналажење онога за шта смо створени је мукотрпан посао и најтежи део процеса самоспознаје. Али тај рударски труд и напор, то тражење игле у огромном пласту сена, доноси нам плату непроцењиве вредности – та плата зове се смисао, а живот без смисла је бесмислено лутање, трачање маратона без циља, што, по правилу, резултира дављењем у разноразним пороцима и уништавањем себе разорним феноменима које овај свет нуди, увијајући их у најфиније и најпривлачније форме.
Шта је заједничко за Бернара, птичицу из чувене приче која водом из свог маленог кљуна покушава да угаси огроман пожар у шуми и пчелу која свакодневно изнова и изнова иде са цвета на цвет? – Давање себе ономе за шта су створени, разумевање своје позиције и улоге и, напослетку најбитније, живот испуњен смислом. Зато никада не треба одустати од онога за шта смо створени, у каквим год спољашњим околностима да живимо. Спознаја Божијег дара, његово неговање и бивање добрим поморцем, знак су испуњеног и непротраћеног живота; живота који је на корист себи, али и другима. О томе говори и чувена новозаветна Прича о талантима. Закопавање таланта у земљу је велики грех и увреда за Творца и живот који нам је дарован. Кад год вас нешто пољуља, мислите о Бернару. Прихватите га као пријатеља који је увек са вама и уз вас. На крају можете видети две слике великог сликара Ајвазовског. На једној је приказано море током буре, док је на другој све мирно. Само од нас зависи какви ћемо бити поморци, какво год да је море…
Ментални Хигијеничар 