Ми смо генерација изгубљених дана. Наше ноћи пречесто бивају испресецане мачем незадовољства. Борба са помислима, претресање минулих времена, враћање филма… ,,Где сам погрешио? Зашто ме незнана сила изједа изнутра?“ Колико је само бесаних ноћи проведено у борби са разорном снагом неиспуњеног дана. Савршено одрађен посао, брилијантно положен испит, ревносно испуњене обавезе у школи, задовољавајућа материјална ситуација и опет проклето незадовољство! Можда ћемо кроз једну ноћ, на крилима ,,успеха“, проћи неокрњено, али пред вратима те ноћи стрпљиво чека наредна, која ће нам пружити истинско отрежњење и поништити све наше ,,успехе“. Ноћ која ће се без трунке сажаљења наругати нашим достигнућима, због којих смо тако вољени у друштву и препуни себе, често прелазећи у сферу најгоре надобудности. Сечиво празнине, које нам увече доноси неиспуњени дан и којим сецира сваку нашу ћелију будећи огроман немир, вишеструко је оштрије од сечива најоштријег мача. А шта је то (не)испуњени дан? Дуго сам трагао за одговором, што је било врло тешко, будући да ни сам нисам избегао многе замке нашег времена. Таман када помислиш да си, не би ли пронашао одговор на питање које те мучи, безуспешно зашао и у најзабаченији кутак, те препун очајања одлучујеш да одустанеш од даље потраге, пред тобом се ствара баш оно што ти треба! Управо тако је у мој живот, када сам се већ помирио са чињеницом да ћу цео свој животни век провести у својеврсном ноћном, поноћном, а често и ранојутарњем немиру и очајању, готово неприметно и без крупних обећања, упливао руски мислилац Иван Иљин, са Трилогијом коју је издала издавачка кућа Бернар.
Ове књиге су сабирно место Иљинових најдубљих промишљања и сагледавања свакодневице. Један од текстова, под називом Испуњен дан, моментално ми је привукао пажњу. У само пар страница, Иљин је дао одговор на сва питања која су ме мучила у том периоду. Зашто, и поред тога што смо испунили све дневне обавезе, постигли неки изванредан ,,успех“, купили себи нешто што смо дуго желели, поново осећамо да нам дан није био испуњен? Одговор који даје руски мислилац врло је прост – борили смо се само за себе, мислили смо само на своју добробит, све се вртело око нашег живота. То доводи до скорелости срца, суровости и окамењености. Сутрадан је нова прилика да се све то исправи, али уколико наставимо исто, а хоћемо, ноћ ће бити још гора од претходне. Бачени смо са лађе истинског живљења у океан очајања, са каменим Ја везаним око ноге које нас вуче на дно. Убеђени од стране Њу Ејџ ,,стручњака за живот“ да се све врти око нас, уместо да покушамо да се ослободимо камена који нас вуче на дно океана, ми га чврсто грлимо, како га не бисмо којим несрећним случајем испустили.
Дан је неиспуњен, јер смо прилазили људима затвореног срца, имајући у виду некакав рачун, интерес и скривени циљ. Нисмо нашли за сходно да упутимо макар један искрен осмех најближима, да уприличимо гест истинске љубазности, да директно из срца излијемо коју лепу реч. Заједница нам ниједног тренутка није пала на памет. Људи су, како и сам Иљин записује, за нас били само оруђе. Успут смо непрестано уживали у чарима предње камере нашег телефона, дивили се својој лепоти испред огледала и на тај начин само поткопавали нестабилно тло на коме покушавамо да стојимо. Хтели то да признамо или не, божански мирис новог дана испунили смо смрадом лицемерја, самољубља и себичлука. Ниједног тренутка нисмо ни помислили на било какав чин давања. У таквој глувоћи, изазваној егоцентризмом, живот је само протутњао поред нас – нисмо се ни осврнули. На ту тему, Иљин записује на самом крају текста:
Да, дан је пропао, зато што све оно дивно и нежно на свету за мене није постојало. Птичице ми нису певале. Цветови нису радовали моју душу и нису миомирисали. Нисам видео ниједан дечији осмех. Уопште нисам сањао о лепоти. Хладни ветар се вио нада мном као над уличном светиљком. Чак не памтим да ли је јуче и било сунца на небу. Моје унутрашње појство које вечно поје у мени о даљинама и дубинама, замукло је, његово врело је усахло. Свет као нежна тајна, свет као жива химна, свет као чудо Божије… – није постојао за мене. Не, то није био живот; нисам тог дана ни живео…
Уколико смо успели да схватимо све ово и погледали искрено себе у очи, врата Испуњеног Дана престала су да буду закључана за нас. Сада су благо одшкринута, а љубав, несебично давање и брига о ближњима и заједници позивају нас да лагано закорачимо и испунимо свој, до тада празан живот, божанским садржајем. А за тако нешто никад није касно, то је сигурно. Неиспуњених дана ће, имајући у виду нашу палу природу, сигурно бити још много, али уколико дозволимо да такви дани однесу превагу над Испуњеним Данима, протраћили смо јединствену прилику која се зове Живот.
Осети околину, диши заједно са природом, певај са птицама; нека дела љубави говоре уместо твојих усана, јер њихов одјек је неупоредиво већи.
Ментални Хигијеничар 