Нерђајуће сечиво Бојићеве поезије

bojic-fa-15
Милутин Бојић

Другу половину деветнаестог века, а поготово прве деценије двадесетог, обележава свеопшти духовни препород на нашим просторима. Израз ,,духовни препород“ користим као генезу свих оних праваца у којима се буди народно биће. Један од битнијих праваца била је култура, а посебно поезија, као њен битан сегмент. У том периоду јављају се многи даровити песници, чије стихове и дан-данас са поносом читамо, тражећи одговоре на одређена животна питања и решења за многобројне бриге које нам изједају дух. У пребогатом спектру песника, могао бих да издвојим пар имена, чија су дела на мене знатно утицала. На врху те пирамиде суверено стоји Милутин Бојић, као песник чијој се поезији непрестано враћам и у чијим стиховима изнова проналазим неке нове, до тада непознате, димензије, а то је одлика најбољих стваралаца. Реч је о поети раскошног талента, једном од наших најбољих лиричара и човеку који је за само 25 година, колико је живео, успео да остави поетска пространства чије се границе не могу сагледати и достићи. Дубоко погођен што једна таква личност не добија простор који, по мом дубоком убеђењу, заслужује, решио сам да му посветим онолико редова, колико дозвољавају моја интелектуална и остала ограничења, сувише уска да у потпуности сагледам његову личност, а, опет, довољно широка, да евентуалним будућим читаоцима барем мало приближим његов животни опус.

МОЈЕ СХВАТАЊЕ ПОЕЗИЈЕ. ГДЕ ЈЕ У СВЕМУ ТОМЕ БОЈИЋ?

Поезија је, за већину оних који је конзумирају, истинска утешитељка. Она нам пружа писани доказ да је неко некада пролазио кроз исте патње, живео са истим мукама и бивао спутаван од стране истих недаћа. Читајући поезију, схватамо да не стојимо сами у центру олује која се зове живот и која нас једног тренутка носи кроз најлепше цветне пределе, а већ наредног кроз неугледне терене препуне звери. Али, то је само утеха, не и лек – то је маска кратког даха. Да би поезија постала лек, није довољно то што ћемо у њој, кроз инспиративно казивање песника, спознати исте оне муке које и нас море, изречене на посебан, песницима својствен, начин. Потребно је додати јој још једну димензију – охрабрење, позив на подвиг и борбу, опирање муци… Неки песници ће оплакати своју ситуацију, свој усуд, и стати на томе, док ће Бојић рећи:

Ја плакати нећу над кулама палим,
Ни у пустом дому тугованке плести,
Јер не можеш собом небо ми одвести,
А ја знам на песку дићи Јерусалим!

Јер ветар слободе мој сан је и срећа,
Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем.
А он тамо струји, где ја стег свој вијем
И расте из моје мишице и плећа.
(Бело усијање)

РАЗУМЕТИ ИСТОРИЈСКУ ШАНСУ ПОКОЛЕЊА

bojic-fa-01.jpg
Бојић, Винавер и Продановић (1911)

Велики песник, иако доста млад, схвата историјску улогу свог нараштаја, види могућност која му се пружа, и живи/пише у апсолутном складу са оном народном: ,,На муци се познају јунаци“. Схвативши да идеално време никада није постојало, нити ће икада постојати, решава да своју садашњост, која је тмурна, ратна и катаклизмична, окрене у своју корист. Решава да учини оно што је до њега, запали буктињу и прозбори кроз тмине, према рецепту који ће касније записати Јован Дучић. Сваки нараштај има своју историјску улогу. Тај епитет не захтева рат огромних размера или епидемију неизлечиве болести, што је замка у коју, да ли услед страха од одговорности, многи упадају. И наш нараштај је, као и сваки други, окружен цвећем, али и зверима. Сви ми, као и Бојић са својим савременицима, на глави имамо трнов венац, на леђима крст, а на грудима велику одговорност. Поставља се дилема: да ли се због тога давити у сопственој летаргији и очајању, чекајући да по нас дође Смрт, или храбро корачати, колико год било тешко, носећи бреме које нам је дато, о чему говори и Бојић. Једино борбом и залагањем на свакодневном плану можемо допринети напретку нашег друштва. Колико год то изгледало далеко у овом тренутку, све зависи од нас. Бити херој свакодневице. У својој песми Мисао, Бојић каже:

Ми смо свесне жртве великога дела.
Зато нису наша престрављена чела,
Ни бол се не рађа, ни у оку крије.

…а затим:

И зашто врх њива мир стрпљења шета: 
Спајају се мисли далеких телеса, 
Јер ми нисмо више од крви и меса, 
Но од голе мисли, што горе прелета.

И том мишљу све су задахнуте груде 
И камен, и небо, сунце и дрвета; 
Она у подземним вртовима цвета, 
Свесна да се збива што мора да буде.

Кад том мишљу деци крв заигра стара, 
Збориће о нама, у вечери страсне, 
Кô о новом змају неке нове басне 
Кога ум не појми, а машта не ствара.

БОРБЕНИ МОМЕНАТ У БОЈИЋЕВОЈ ПОЕЗИЈИ

bojic-fa-06 (1).jpg

Живот је један велики рат, састављен од неколико хиљада битака. Сваки дан је битка за себе, сваки дан је пад и уздизање, сваки дан је нова прилика за борбу. Једно од оружја којим најчешће улазим у поменуте битке, јесте Бојићева песма Онима што плачу, која садржи суштину његове поезије и његовог живота. Реч је о песми која ме је увела у свет Бојићевих стихова. Готово да не прође дан, а да је не прочитам, што бих препоручио свима. Модерно друштво је окружено толиком количином ствари које пружају лажно, инстант задовољство (због кога не знамо како изгледа оно истинско), да је одупирање право јунаштво. Бесмислено коришћење интернета, пијанство, блуд, разврат, животарење без смисла и стваралаштва… све су то ствари које сламају нашу вољу и воде нас на дно, у пораз, феномени који спречавају остваривање наших пуних потенцијала и доводе до ширења гробова протраћених живота. Зато је потребно изнова и изнова градити зидине против таквих ствари, а као јако битна цигла у тим зидинама, морала би се наћи и песма Онима што плачу:

Ја хоћу да радим не губећи време,
Да не кукам после како немам среће,
Како је за борбу слабо моје плеће
И како су људи стене глухе, неме. 

Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
Не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Ја хоћу да створим пуно снаге дело.
Не плаши ме моја властита Голгота. 

Кидајући себе, ја хоћу да стварам,
Да челичним длетом чврсти камен парам
И да створим дело што времену прети. 

Да саломим леност овог млаког друштва,
Пуног женских ћуди и мушког мекуштва.
Сада! Плач не трпим; плач се грозно свети.

СПРЕМНОСТ НА ЖРТВУ. ПОИСТОВЕЋИВАЊЕ СА СУДБИНОМ НАРОДА

bojic-fa-16
Стојте, галије царске…

Као још једну драгоцену карактеристику Бојићеве поезије, апострофирао бих веру сопствени народ, некад ватру, а данас само пламичак, чији живот одржава неколицина лудих ентузијаста (хвала Богу да постоје). Зар бројни великани који су водили живот пун жртве, а све због вере у напредак свог народа, нису могли да пронађу изговор за одустајање од сопствених људи, за чупање сопственог корена? То је, по мени, највећи проблем интелигенције данас. Већина интелектуалаца, свесно отуђена од народа коме припада, посматра његову судбину са пуно презира, а често и уз дозу слађења, спремна да зарад каријере гурне народ са ивице провалије. Насупрот њима стоје личности попут Бојића, Цвијића, Миланковића, Ракића и других, који су имали дубоко урезану свест о општем добру, због чега су и били спремни на огромне жртве. Они су без имало размишљања стали уз свој народ, лечећи се од истих рана као и он и преживљавајући исте муке. Живот сваког народа представља непрестано уздизање и посртање, а ко не верује у ово прво, једноставно не може називати себе родољубом:

И са свих страна судбом гоњен,
Као челична рука стиснута,
Кô с неба грумен звезда сроњен,
Мој народ дахће, дршће, стреми
И дивљим оком бесно лута.
Неми.
Слуктању предан
Он чека гневно удар један,
Да плане…
И плану, прасну.
Закрвавише се старе ране.
Ја видим дивљу, страсну
Крв прадедова. Пени, хуче,
Чека, да као лава шине,
Да њом се муње пакла сруче
И, шинув, сунце с небеса скине.
Да сунце отме поносна, хола,
Хрхтава снага хита, хита,
Славом се пита —
У неврат гони победна кола.
(Химна поколења)

albanska-golgota-serb.rs_-750x406.png

Почетак Првог светског рата Бојића затиче у родном Београду. Приморан приликама, песник, заједно са српском војском и својом породицом, одлази најпре у Аранђеловац, а затим у Ниш, где је био цензор при Врховној команди, те уредник часописа Гласник. Годину дана по почетку рата, умире његова мајка Софија и оставља четворо сирочади. Бојић, кога је красила изразита патриотска свест, шаље своје две сестре у Краљево, а са својим млађим братом креће пут изгнанства. Пут преко Куршумлије, Приштине, Призрена, Косовске Митровице и Пећи, уз Руговску клисуру, преко Чакора према Скадру и даље до Крфа, песник једва преживљава. О везаности за Отаџбину и родни Београд, сведочи и песма Сингидунум, коју Бојић записује јануара 1916. године, у Драчу:

Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави твојој зрцају се платна.
Горди сведок моћи и крвавих дела.
Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону сивом живот цвета…

На трону Бојићевог опуса налази се дирљива песма Плава гробница, слика безграничне патње због црне судбине народа и једна од најлепших песама у целокупној српској књижевности. Стихови из Плаве гробнице пронашли су своје место у Бојићевој збирци Песме бола и поноса, објављеној за Видовдан 1917. године, у Солуну. Пре пар година пронађен је и оригинални рукопис песме:

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

БЕЗ ВЕРЕ У СЕБЕ, ДРВЦЕ СМО КОЈЕ МОЖЕ ОБОРИТИ СВАКИ ПОВЕТАРАЦ

Ниједна борба се не може добити без вере у себе. Човек који не верује у себе и своју борбу, представља масу коју прилике лако обликују, дрво које ће ветар носити час на ову, час на ону страну. Ту долазимо до још једне значајне димензије Бојићеве поезије. У многим песмама је изражена на посредан начин, а у мањем броју на непосредан. У том погледу, карактеристична је песма Вјерујукоју је Бојић написао са само 18 година:

Верујем себи у дан искушења,
          Кад реч се туђа испред мене стави; 
Верујем себи у дан разорења,
          Победном песмом смрт кад демон слави
Верујем себи у дане презрења,
          Погрдних речи вал када ме плави; 
Верујем себи и снагом титана,
          Заклапам гробља изнурених дана.

Јер не плашим се лешева што веле:
          И ми смо хтели то, што ти би хтео, 
Но залуд божју искру људи желе:
          Пашћеш под јарам као и свет цео;

Али, ништа од вере у себе, без суштине, описане у последњим стиховима исте песме:

Верујем себи у часове чаме.
Молитвом, коју мој Бог само чује,
Дижем се изнад луциферског беса,
Чаробних мага и сатирског плеса.

БОЈИЋЕВА ПОЕЗИЈА КАО ПУТОКАЗ И ЛЕК

У првој половини текста написао сам шта, по мени, поезија треба да садржи, да би постала комплетна и лековита. Бојићеви стихови не говоре само о борби и успону. Да је тако, радило би се о поезији која нема превише додирних тачака са реалним животом. Напротив, песник говори и о очајању, боли, падовима, па ће тако у песми Развејане ватре написати:

Умрла је слава херојства и скаске,
А спомен немоћи, Молох свих времена,
Ждере нове жртве, којима је цена
Обешчашћен ловор и клик глупе праске.

или у песми Поезија:

О, плачи време лажног усхићења, 
О, плачи ропство рођенога сина, 
О, плачи видик трулих поколења, 
О, плачи живот изгаженог крина.

Плачи
Смрт своју којој нема васкрсења!

или, пак, у Свакидашњој песми:

Дани, како тутњи ваш џиновски хук!
Ко распукло звоно плачу зоре ваше,
Кô на пиру смрти разлупане чаше,
Како пун је страве прошлих ноћи мук!

ОПРАВДАЊЕ СТИХОВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Све што је написао и о чему је било речи у овом тексту, не би имало вредност какву има, да Бојић све своје стихове није освештао сопственим животом. Родољубиви, љубавни, мисаони и стихови у којима позива на борбу, добили су своје потпуно оправдање кроз живот свог творца. Већ је било речи о Бојићевом одласку у изгнанство и Плавој гробници. На Крфу је непрестано мислио на своју вереницу Радмилу, одакле јој је слао писма и посвећивао Сонете, што завређује посебан текст. Нажалост, измучено тело није успело да издржи, па је Бојић преминуо у својој 25. години од милијарне туберкулозе, чиме је прерано угашена ватра једног од највећих талената српске поезије икада. Непосредно пред смрт написао је ове стихове:

Као мртво тело без воље и снаге
Не осећам ништа и не чујем више
Изнад мене звоне црне капи кише
И страшан бол бола за тренутке драге.

 Ни да се насмејем ја не умем више
И рођене речи, муче ме и гризу
Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу
Око мене тамјан и смирна мирише.

bojic-fa-07
Последња фотографија

ГЛАВНА ПОРУКА БОЈИЋЕВИХ СТИХОВА

Да закључим, Бојићева поезија није шарлатанска, неискрена и вештачка, већ је сведимензионална. У њој се примећује све оно са чим се суочава сваки човек. Присутни су бол, свакодневне трзавице и искушења, што најлепше описује у својој песми Песма:

Песме, ви сте деца тренутака разних,
Тренутака бола, љубоморе, сласти,
Тренутака среће, песме жеља мазних,
Ви сте подне ноћи.поноћ дневне страсти.

Али оно што га издваја од већине других, јесте та борбена димензија, о којој је било речи. Код Бојића нема пасивности и препуштања матици, чак и када је њена снага разорно велика. Човек је рођен да тугује, плаче, воли, пати, радује се и излаже себе разним искушењима, и тога се не треба стидети. Међутим, пуноћа бића се никада неће остварити без борбе. А то је главна порука Бојићеве поезије.

ЗАШТО ЈЕ БОЈИЋ ЗАПОСТАВЉЕН?

Направио бих поређење Дисових Наших дана и Бојићеве поезије, кроз призму данашњег времена и нашег унутрашњег стања. Да ли сте се икада запитали зашто готово да не прође дан, а да негде не прочитате Наше дане? С друге стране, ретко ко дели Бојићеве песме, сем можда на годишњицу Плаве гробнице. Зашто је тако? По мом суду, одговор је врло прост, али и болан: Дис изазива плач и пасивност, а Бојић иде корак даље и позива на борбу. Ово прво је неупоредиво лакше, а не захтева никакву одговорност. Будући да органски презиремо сваки вид одговорности, сасвим је логично зашто се, потпуно запљуснути таласом летаргије, страха и пасивности, ненормално везујемо за песме попут Наших дана. Ово нису речи уперене против Диса. Напротив, уперене су против злоупотребе. Дис ми је и више него драг, а поменута песма је истинско отрежњење, поготово имајући у виду да је актуелна и 119 година касније, што је катастрофално. Да, схватам, друштвено-морална ситуација је очајна, али јадиковке и бекство од одговорности неће помоћи, таквим приступом ,,никад, никад боље, никад бити неће, како у једној другој песми каже Дис. Зато, увек и свуда – борба, а синоним за борбу је Милутин Бојић са својом поезијом.

Уколико желите да помогнете развој блога, то можете учинити путем ПејПал платформе, кликом на линк → https://paypal.me/mentalnihigijenicar

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s