Емил Зола – ,,Тровачница“ | Препорукa за читање #1

Пошто је ово први текст из рубрике ,,Читам и (не) препоручујем“ , не знам у ком ће правцу све ићи, али трудићу се да буде што мање формалности, а што више субјективног доживљаја. У складу с тим, напоменућу само најосновније информације у вези са Золом.

КО ЈЕ БИО ЕМИЛ ЗОЛА?

Емил Зола (1840-1902) био је француски романописац, оснивач натуралистичког правца. Номинован је за прву и другу Нобелову награду (1901. и 1902. године), а познат је и по јако битној улози у чувеној афери Драјфус , у којој је утицао на ослобађање Алфреда Драјфуса (Драјфусова афера). Већ првим романом Клодова исповест изазвао је велику пажњу јавности, а познат је и његов циклус од двадесет романа – Ругон-Макарови, којем припада и предмет мог данашњег текста, као и његов најзначајнији роман Жерминал. 

 

О РОМАНУ

У пролеће 1867. године, један лист почео је да објављује Тровачницу. Коментар је био такав, да је оптужен да је порнограф и социјалиста, на шта он одговара да није хтео да затвара очи пред стварношћу, ма колико црна била. У својим ранијим делима, трудио се да оголи све болести вишег друштва, а у Тровачници је фокус на радничкој класи. Сам писац каже да је његов роман ,,дело истине, а не дело пропаганде“.

Тровачницу (Рад-Матица Српска, 443 стр) сам имао у кућној библиотеци, често је премештао са једног места на друго, али се никада нисам усудио да је отворим. Пре извесног времена сам помислио да можда на тај начин чиним неправду једном фином роману, па реших да му пружим шансу.

Тровачница је назив једне биртије, која је симбол пада многих људи који су је редовно посећивали и тонули све дубље, живећи живот без икаквог смисла и чекајући да скончају несрећни, сиромашни и одбачени од свих, а поготово од некадашњих ,,пријатеља у пићу“. Одмах на почетку напоменуо бих да уколико тражите штиво са неким дубоким мислима и цитатима, тога овде нема у великој мери. Али, нека вас то не завара, реч је о једном јасном и концизном огољивању тадашњег друштва, а много тога можемо повезати и са данашњим друштвом. Зато би можда као главног лика требало издвојити читаво једно друштво из париске радничке четврти, али ја ћу допустити себи да, ипак, као главну личност наведем жену под именом Жервеза, јер је она отелотворење читавог друштва.

Жервеза је са само 14 година родила прво дете, а недуго затим и друго. Отац деце, Лантије, био је типичан представник оне категорије људи коју наш народ често објашњава синтагмом ,,снашао се/сналази се“. То је категорија коју презирем, тако да је Лантије лик према коме осећам само најдубљи презир. На самом почетку романа, Жервеза тек улази у трећу деценију живота. Радња почиње тако што Лантије, који је на рачун сопственог комфора, забављања са другим женама и осталим стварима којима се бескичмењаци баве потпуно занемарио породицу, ћутке сакупља своје ствари и напушта Жервезу и децу. Не знам да ли је на месту рећи да је занемарио породицу, будући да никада није претерано ни марио – све је радила Жервеза. Да би очувала децу, крваво је радила као праља, а често и залагала своје ствари и узајмљивала се. Треба напоменути да је у питању била ванбрачна заједница, што је, за тада још конзервативно француско друштво, било неприхватљиво, због чега је овај пар често добијао погрдне коментаре од стране околине (поготово Жервеза). Овим завршавам са првом битном тачком романа.

У наставку, Жервеза, дубоко разочарана у љубав и мушкарце, али спремна на животну борбу, покушава да се снађе (не на онај горенаведени, бескичмњеначки начин) и обезбеди, колико-толико, пристојан живот својој деци и себи. На том свом путу наилази на суседа – лимара Купоа, који је желео да је ожени. У почетку чврсто решена да се не удаје, Жервеза се ипак одлучује на тај корак. Купо је био сушта супротност Лантијеу: вредан, марљив, частан и што је најбитније – није се опијао и блудничио. Уз његову снажну подршку, Жервеза успева да отвори сопствену радњу за прање и пеглање рубља, која убрзо постаје једна од најбољих у читавом Паризу, а уз то, са Купоом добија и ћерку. До тог тренутка, људи из окружења су јој пружали лажну подршку, уз лажне тугованке због њеног сиромаштва и животног усуда, да би се све нагло преокренуло – почела је да осећа завист са свих страна и слуша неумесне коментаре, уз бројне измишљотине и лажи. Околина није могла да издржи њен успех на послу и хармонију породичног живота. Са друге стране, око ње се гомила све више људи који би само да искористе њену тренутну позицију. Звучи познато? 

Све се мења након једног несрећног догађаја. Купо, током рада, пада са крова и једва остаје у животу. Период опоравка га тотално мења. Живот у коме жена ради све за њега и децу му постаје сладак, па чак почиње и да се опија. Жервеза је ћутке радила (вишеструко више него пре несреће њеног мужа) и правдала све његове поступке. Налазила је изговор и за то што се није враћао послу, иако је месецима био способан за тако нешто, али и за све већу конзумацију алкохола.

Сматрам да је ово довољно да се упознате са приликама у којима се налазе главни протагонисти, па правим један огроман скок и прелазим на сам крај романа. 

На крају, Купо, услед претеране конзумације алкохола, завршава у лудници, где и умире, њихова ћерка већ са петнаест година постаје проститутка и бежи од куће, а Жервеза се такође одаје алкохолизму и ,,најстаријем занату“, почиње да се губи и скончава у најбеднијем могућем сиромаштву. Како писац каже ,,умрла је од беде, прљавштине и свог тегобног промашеног живота“.

Роман је, од тренутка када је објављен, изнова и изнова дизао прашину и изазивао различите реакције јавности. У Поговору је наведено неколико њих, а мени је највише запао за око коментар Виктора Игоа. Славни писац је у суштини рекао да је све оно што је Зола написао тачно, али да то није морао да обелодањује. У принципу, он је био за опцију гурања проблема под тепих. Својим критичарима, поготово социјалистима, Зола је одговорио речима да ништа не треба крити: ,,Затворите кафане и отворите школе, јер пијанчење упропашћује народ; порпавите стамбене прилике у нехигијенским предграђима; ублажите тегобе рада и повећајте зараду; заморан рад који приближава човека марви, и недовољна зарада која обесхрабрује радника и тера га да тражи заборав и разоноду, пуне кафане и јавне куће. Такав је човек, али он је такав захваљујући друштву у коме живи, јер оно жели да он такав буде.“

МОЈА ОЦЕНА И ГЛАВНИ ЗАКЉУЧЦИ

Све у свему, сматрам да читање ове књиге ни у ком случају није губљење времена. Као што сам негде напоменуо, упознавањем са друштвом о коме Зола говори, могу се упознати многе наше бољке. Обољења попут блуда, разврата, алкохолизма, немара и лењости ће, по мом убеђењу, постојати док постоји и људски род и ми ту не можемо много тога да променимо. Оно што има практичан значај, јесте сазнање где нас такав живот води и где је, нажалост, многе међу нама одвео.
Иако је завршила како је завршила – у паду, у Жервези видим позитивну личност. Она је симбол борбе за породицу, особа која се читавог живота бори са завидљивом околином, трпи физичко насиље од стране супруга и, генерално, личност код које претежу позитивне особине.

Тровачница нам сервира много тога чиме (тадашње?) друштво располаже, а на нама је да извучемо закључке.

Моја оцена: ★★★✰✰
(Образложење: Ретко којим делима ћу давати свих пет звездица. Из тог разлога, Тровачница добија три, што је јако добра оцена. Зашто не четири? Па, по мени, можда би дело било мало боље да је Зола дозволио себи да пар пута застане са радњом и промисли неке феномене, на директан или индиректан начин. Овако нам је све сервирао и отишао. Што је, можда, и боље…)