DvobojУдаљујући се од друштвених конвенција и приближавајући се природи, ми и нехотице постајемо деца: дух се ослобађа свега што се васпитањем стекло, и поново постаје онакав какав је био некад и какав ће зацело кадгод бити.
***
У срцима простодушних људи осећање лепоте и величанствености природе јаче је и сто пута живље него код нас који о томе одуевљено причамо и пишемо.
***
И кад би сви људи мало више размишљали, уверили би се да живот не заслужује да се о њему тако много брине…
***
У свету ми је душа постала покварена, машта немирна, срце несито: мени је све мало; на тугу се исто тако лако навикавам као и на уживање; из дана у дан мој живот постаје све празнији; остало ми је само једно средство: да путујем.
***
Историја човечије душе, макар и најситније, тешко да није занимљивија и кориснија од историје целог народа, особито ако је она плод до кога је зрео ум дошао посматрајући самога себе и ако је писана без сујетне жеље да изазове саучешће или дивљење.
***
Ми смо један другог брзо разумели и постали смо добри познаници, јер сам ја неспособан за пријатељство: од двојице пријатеља увек је један роб другоме, мада често ниједан од њих то сам не признаје; ја не могу да будем роб, а да заповедам у оваквом случају заморан је посао, јер треба у исти мах и варати;
***
Имајте на уму, драги докторе, – рекох ја – да би без будала на свету било досадно… Погледајте, ето, нас двојицу паметних људи, ми унапред знамо да се о свему може препирати без краја, и зато се не препиремо; ми знамо скоро све скривене мисли један другом; једна реч за нас је читава прича; кроз троструку опну видимо језгро сваког нашег осећања. Што је жалосно, нама је смешно, смешно нам је тужно, а уопште, ако хоћемо право, према свему смо прилично равнодушни, осим према самима себи.
***
Нема на свету човека над којим би прошлост задобијала такву власт као нада мном. Свако сећање на минуле болове или радости болно дира моју душу и мами из ње исте звуке… Глупо сам створен: ништа не заборављам, ништа!
***
Нема женског погледа који не бих заборавио кад видим вијугаве планине обасјане јужним Сунцем, кад видим плаво небо, или кад слушам жубор потока који пада са стене на стену.
***
Ја више нисам способан да лудујем под утицајем страсти, частољубље ми је угушило живот, али се оно показало у другом облику, јер частољубље није ништа друго до жудња за влашћу, а прво моје задовољство је потчињавати својој вољи све што је око мене. Изазивати према себи осећање љубави, оданости и страха, зар није то први знак и највећи тријумф власти? Бити за неког узрок патње и радости, немајући за то никаквог позитивног права, није ли то најслађа храна нашег поноса? А шта је срећа? Задовољан понос. Кад бих ја сматрао себе за најбољега, најмоћнијега на свету, ја бих би срећан: кад би ме сви волели, ја бих у себи нашао бескрајне изворе љубави. Зло рађа зло; прва патња даје појам о задовољству мучења других; идеја зла не може се створити код човека ако је он не би хтео применити у стварности; идеје су органски створови, рекао је неко: њихово рођење већ им даје облик, а тај облик је акција. Онај у чијој се глави родило више идеја, ствара више од других. Због тога геније прикован за чиновнички сто мора умрети или полудети, исто као што човек снажног телесног састава, ако проводи живот седећи и смирено се влада, умире од капље.
***
Страсти нису ништа друго него идеје у првом свом развитку: оне припадају младости срца, и будала је онај који мисли да се њима узбуђује целог живота: многе мирне реке почињу шумним водопадима, а ниједна не јури и не пени се од самог мора. Али тај мир често је знак велике, иако скривене снаге; пуноћа и дубина осећања и мислил не допушта бесне заносе; душа, патећи и уживајући, даје себи строг рачун о свему и уверена је да тако мора бити; она зна да ће је без непогоде стална сунчана врелина осушити; она се прожима својим сопственим животом, мази и кажњава себе као љубимче. Само на том највишем ступњу самопознања човек може оценити правосуђе Божије.
***
Моја безбојна младост прошла је у борби са самим собом и светом; најлепша моја осећања, бојећи се потсмевања, чувао сам дубоко у срцу: и она су тамо и умрла.
***
Познавши добро свет и суштину друштва, постадох вешт у науци живота и видех како су други без вештине срећни, и како лако долазе до оних предности које сам се ја тако неуморно трудио да стекнем. И тада се у мојим грудима родило очајање, не оно очајање које се лечи цевљу од пиштоља, већ хладно, немоћно очајање, прикривено љубазношћу и добродушним осмехом. Постао сам морални богаљ: једна половина моје душе не постоји, она се сасуила, испарила, умрла, ја сам је отсекао и бацио; а друга се кретала и живела спремна да сваком услужи, и то нико није опазио, јер нико није знао да је постојала њена друга половина која је угинула.
***
Муслински рукав слаба је заштита, и електрична струја појурила је из моје руке у њену; скоро све страсти почињу тако, и ми се често јако варамо мислеи да нас жене воле због наших физичких и моралних врлина; наравно, оне припремају, у њиховом срцу стварају погодно расположење да прими свети огањ; па ипак, први додир одлучује све.
***
Ја волим непријатеље, иако не на хришћански начин. Они ме забављају, узбуђују ми крв. Бити увек на опрезу, хватати сваки поглед, значење сваке речи, погађати намере, уништавати завере, правити се преварен и одједном, једним ударцем, срушити сву огромну и с трудом подигнуту зграду лукавства и планова, – то је прави живот.
***
Прелазим у памети сву своју прошлост и нехотице се питам: Зашто сам живео? У каквом сам се циљу родио? А циљ је тај зацело постојао, и зацело ми је био одређен неки високи задатак, јер осећам у својој души неизмерну снагу… Али ја нисам погодио тај задатак, мене су завели мамци празних и ниских страсти; из огња тих страсти ја сам се исковао тврд и хладан као челик, али сам заувек изгубио жар племенитих тежњи, – најбољи цвет живота. И отада колико сам пута већ играо улогу секире у рукама судбине!
***
Моја љубав није донела ником среће, зато што нисам ништа жртвовао за оне које сам волео: ја сам волео себе ради, за своје сопствено задовољство; ја сам задовољавао чудновату потребу свог срца, жудно гутајући њихова осећања, њихову нежност, њихове радости и патње, и никад се нисам могао наситити.
***
Нек’ иду сви с милим Богом! Из животне буре ја сам изнео само неколико идеја и ниједно осећање. Одавно већ не живим срцем, већ главом. Своје сопствене страсти и поступке мерим, аналишем са строгом радозналошћу, али тако као да се то и не тиче мене. У мени у два човека: један живи у потпуном значењу те речи, други мисли и доноси своје судове о њему;
***
У раној својој младости био сам сањалица; наизменично сам волео час мрачне, час шарене слике које ми је цртала немирна и чудна уобразиља. Али шта ми је од тога остало? – само умор, као после ноћне борбе с привиђењем, и нејасне успомене пуне жаљења. У тој узаулдној борби ја сам истрошио и топлоту душе и снагу воље, неопходну за стварни живот; у тај живот сам ушао пошто сам га већ мислено проживео, и било ми је досадно и одвратно као кад читате раву копију неке књиге коју одавно знате.
***
После свега тога како да човек не постане фаталиста? Али ко је сигуран да ли је убеђен у нешто или није? И како ми често сматрамо за убеђење обману осећања или заблуду разума! Ја волим да сумњам у све: то расположење не смета одлучности карактера: напротив, што се мене тиче, ја увек идем смелије напред кад не знам шта ме чека. Јер горе од смрти ништа се не може догодити, – а смрт се не може избећи.