ЈУКИО МИШИМА – САМУРАЈ МЕЂУ ПИСЦИМА И ПИСАЦ МЕЂУ САМУРАЈИМА

Јукио Мишима (право име Кимитаке Хираока) спада у ред највећих јапанских писаца. Рођен је 14. јануара 1925. године у Токију. Поред тога што је био плодоносан писац и троструки кандидат за Нобелову награду, водио је живот пун интриге и контроверзи.

РАНИ ЖИВОТ И ПОЧЕТАК КЊИЖЕВНОГ ДЕЛОВАЊА

8a33d536fdccec31a9bb31294f396867 — Школски дани

По рођењу, баба Нацу га је, како би од њега начинила аристократу, практично отела од мајке. То је на њега оставило и негативне и позитивне последице. Такво одрастање, без мајчинске љубави, му је нанело емотивне ране које никада неће успети да излечи, али је са друге стране, упознао позориште, књижевне класике и друге узвишене ствари. Такав вид васпитања ће касније од њега начинити једног од најобразованијих људи у Јапану. Био је слабашан дечак и, као такав, скоро да није имао другова у школи. Шта више, бивао је свакодневно малтретиран и понижаван. Та својеврсна тортура трајала је све до 1937. године, када се Кимитаке придружује литерарном клубу и објављује првих шест песама у школском часопису, чиме је себи полако почео да отвара врата књижевног света. Упоредо са отварањем тих врата, енергично је затворио врата понижавању од стране другова, будући да је уживао све веће поштовање међу њима.

Велику препреку за Кимитакеово књижевно деловање био је његов отац. Он је био против тога да се његов син бави писањем, јер је то, по њему, ,,неважна делатност” и желео је да се бави ,,практичнијим стварима”. То је ишло толико далеко, да је једног дана покупио синовљеве списе и спалио их. Иако то никада није признао, многи људи блиски Кимитакеу говорили су да је псеудоним Јукио Мишима узео управо због оца, не би ли сакрио да се бави писањем.
Прву књигу објављује 1944. године. У питању је била књига кратких прича под насловом Шума у цвату.

ПОСЛЕРАТНИ ПЕРИОД

32607ada1035ac5063b5ca6afce743fe — Мишима на једној од трибина

По завршетку Другог светског рата, Јапан је потпао под америчку управу, те су широм земље корачали окупаторски војници. Међу становништвом су све више преовладавале левичарске идеје. Био је противник таквог стања ствари и жестоко се супротстављао. Као изразити традиционалиста, борио се за повратак старих вредности и враћање цара на место врховног ауторитета у држави. Водио је живот пун одрицања, па је дан посветио студијама, а ноћ писању. Једино је суботом посећивао барове, којих је било све више у Токију. У међувремену је упознавао све више јапанских интелектуалаца, којима се наметао својом образованошћу и бритким умом.

Поред духовног, окреће се и физичком напретку, па почиње да диже тегове и мачује. Како је бивао развијенији, све је више испољавао нарцисоидне склоности. За то време, не само да није смањио интензитет свог писања, већ га је подигао на виши ниво. Имао је веома допадљив стил, којим је лако успевао да купи читаоце. Добијао је све више присталица, како у Јапану, тако и ван њега.

У ЗЕНИТУ СЛАВЕ

Године 1956. достиже врхунац своје књижевне славе. Тада објављује роман Златни павиљон, који постаје његов најпревођенији роман. Четири године касније, Јапан потресају бројни политички и друштвени сукоби. У том периоду, истекао је америчко-јапански споразум и говорило се о његовом продужењу, што је значило и наставак окупације Јапана. У једном тренутку, било је преко хиљаду повређених и рањених демонстраната, а један студент је изгубио живот. Демонстранти су опколили зграду премијера, како би извршили притисак да не продужи споразум. Међутим, споразум је аутоматски продужен. Мишима је све то посматрао са врха зграде Прес клуба, где добија инспирацију да напише приповетку Патриотизам. Многи сматрају да је то његово најбоље дело, које је, чини се, предвидело његову смрт. Инспирисана је побуном официра из 1936. године, са циљем враћања врховне команде над војском цару. Међутим, цар Хирохито је одбио сваку сарадњу са побуњеницима, након чега су двојица учесника извршила харакири, док су остале вође погубљене.

ОСНИВАЊЕ ПРИВАТНЕ АРМИЈЕ

У другој половини шездесетих година двадесетог века, Мишима оснива приватну армију, која се у зачетку звала Јапанска национална гарда, из које је касније настало Друштво штита (Tate no kai, 楯の会). Углавном су је чинили десно оријентисани студенти. У заклетви су, између осталог, изговарали ,,да ће са мачем у руци устати у одбрану културе и историјског континуитета отаџбине”. Тада постаје нераздвојан са Моритом, студентом Универзитета Васеда, а говорило се и о њиховом односу који је ,,више од другарства”. Јапанска јавност је подругљиво и са подсмехом гледала на Друштво штита. На састанцима су говорили о политичким темама, значају улоге цара за друштво, а посебно су говорили о јуначкој смрти.

ПОКУШАЈ ПУЧА И САМОУБИСТВО

25. новембар 1970. године представља јако тужан датум за читав литерарни свет, што се не може рећи за самог Мишиму, будући да је учинио оно о чему је много пута писао и говорио. Тог дана, отишао је са неколицином кадета Друштва штита у посету генералу Масуди, команданту јапанске армије. Иако је командант очекивао пријатељску посету, кадети су га свезали, а Мишима изашао на командантов балкон, позивајући војнике да се окупе. За ту прилику, спремио је говор од 30 минута, у коме је говорио ,,против послератног демократског система, који је одузео душу Јапану”. Међутим, пријем војника је био такав, да је Мишима био исмејан, уз многобројне повике.

yukiomishima2 — Последњи говор, након кога је извршио самоубиство

Од планираних 30 минута, говорио је само седам, када је схватио да војници нису уз њега и да му план није успео. Викнуо је три пута: ,,Живео цар!” и повукао се у командантову канцеларију. Разочарано је рекао кадетима: ,,Изгледа да ме нису чули…”. Клекао је и извршио ритуално самоубиство. Исто то је урадио његов верни пратилац Морита. Читава ситуација је била као пресликана из Мишиминог дела Патриотизам, о коме је већ било речи. Човеку који је, како симболика налаже, донео беле руже на Мишиминој сахрани, његова мајка се обратила речима: ,,Зашто ниси купио црвене руже? Ово је за Кимитакеа срећан дан, он је учинио управо оно што је највише желео у животу.”. У тренутку када се убио, Мишима је имао 45 година, велику славу и огроман књижевни опус иза себе. Оно што је било карактеристично за Мишимина дела јесте преовладавање смрти као централног мотива.

ПОСЛЕДЊИ СНИМАК ЈУКИА МИШИМЕ (без превода)