Број писаца који су прогнани због одређених политичких убеђења није мали. Њихово деловање је било различито – од писања дела уперених против режима, преко приступања одређеним политичким групацијама, па до једноставног одбијања сарадње са властима. А некада су једноставно као припадници одређеног занимања, у ситуацији коју ћу представити – песничког, доживљавали лош пријем и разноразне стереотипије. Тако је до времена кнеза Михаила владао стереотип о песницима као ,,доконим чупавцима и кафанским мудрацима“. То је желела да прекине кнегиња Јулија, те је позвала Ђуру Јакшића у посету двору. Ђура је то срдачно прихватио, отишао до кафане да ,,убије трему“ једним пићем, запио се са пријатељима и потпуно заборавио на посету коју је требало да обави. Да ли треба додати то да никада више није добио позив од стране кнегиње?
Но, вратимо се теми и кренимо редом са нашим прогнаницима. У овом тексту се ограничавам на Србију и Русију:
1. ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ
Ф.М. Достојевски је у својој младости баштинио социјалистичке идеје и био радикални противник царског режима. То је 1849. године довело до његовог хапшења (са још неколико истомишљеника) и доношења смртне пресуде. Одведени су на губилиште, стављене су им вреће преко главе, свештеник је очитао молитву и баш у моменту када је још преостало да стрелци повуку ороз, стигла је наредба о помилововању – осуђеници су послати у Сибир. На путу до Сибира, Достојевски је добио од сељанке, која их је сусрела на путу до логора, Нови Завет, од кога се није одвајао до краја живота. У Сибиру се окреће Богу, а у Записима из подземља сведочи да не би успео да издржи дугогодишњу робију без Христа.
2. БРАНИСЛАВ НУШИЋ
Нушић је робијао за време краља Милана због песме Погреб два раба. Иза ове песме стоје јако занимљиви догађаји који су мотивисали Нушића да је напише. Наиме, један од најугледнијих и најхрабријих официра тога доба Михаило Катанић је преминуо, а испраћен је уз скроман погреб, имајући у виду његове заслуге. Готово нико из тадашњег врха друштва није дошао. Са друге стране, на погребу неке старице, присуствовао је читав врх војске, сви министри и сам Краљ! То је јако погодило Нушића, који, између осталог, пише:
Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не мучите се џабе
Српска децо постаните бабе.
Ови стихови су најпре вредели два месеца затвора, а након интервенције увређеног Краља, вредност им је повећана на две године. За време робије, Нушић је написао познату комедију Протекција.
3. ИВАН АЛЕКСАНДРОВИЧ ИЉИН
Иван Иљин је руски доктор правних наука, религиозни и политички мислилац. Својим ставовима је знатно утицао на следећег писца са листе. Због рада Хегелова философија као учење о конкретности Бога и човека, добија истовремено и магистрарско и докторско звање, што је преседан у дотадашњем академском свету Русије. Године 1922, због антикомунистичке делатности, изгнан је паробродом са још 160 философа, правника, историчара и економиста. Један је од главних идеолога руског Белог покрета (Белое движение). Све до почетка деведесетих године прошлога века, његово име се у Русији готово није могло чути, а да не причамо о делу. Данас је све популарнији, како у Русији, тако и у Србији, а занимљиво је и то, да је Иљин међу омиљеним мислиоцима Владимира Путина.
4. АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН
Солжењицин је, као официр совјетске војске, пао у немилост Стаљина 1945. године, када су откривена његова писма у којима га индиректно критикује. Због тога је осуђен на 9 година робије и доживотно прогонство. Од 1953. је био у прогонству у Средњој Азији, где почиње да пише, иако није очекивао да ће било шта од тога бити објављено. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970. године за дело Један дан Ивана Денисовича у коме описује живот у гулагу. Након тога понова пада у немилост власти, чак му је одузиман и пасош. Емигрирао је 1974. године и није се враћао све до 1994. Занимљиво је то да иако су у њему Американци видели средство за борбу са СССР-ом у Хладном рату, Солжењицин није пропуштао прилику да критикује и њихову политику, карактеришући је као тоталитарну.
5. МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
Између два светска рата, у тадашњој Краљевини СХС, а касније Краљевини Југославији, комунизам је узимао све већи замах, иако је, званично, Комунистичка партија била забрањена Обзнаном из 1920. Левичарске идеје су задирале у све сфере друштва, почев од политике, па све до књижевности и културе. Црњански је био ватрени противник таквих идеја и почиње да пише есеје и чланке, пре свега у свом часопису Идеје, против надолазећег комунизма. Такође, био је противник и југословенске идеје и залагао се за ,,повратак српском становишту“. Све то је довело до тога да, након доласка комуниста на власт 1945., Црњански постане забрањена личност у Југославији, као и многи други. За то време, са својом супругом Видом Ружић, живео је у Енглеској, где се бавио најразноврснијим пословима, док је његова жена шила лутке. У Југославију се враћа 1965. године, пре свега захваљујући залагањима Александра Ранковића, где остаје до своје смрти.
Ментални Хигијеничар 